Манастир Драганац једини је живи манастир у Косовском Поморављу. Историја први пут бележи 1381. године помињање манастира Драганац код Гњилана на Косову и Метохији и то у Раваничкој повељи српског кнеза Лазара Хребељановића. Игуман манастира је архимандрит Иларион Лупуловић.
Када из правца Гњилана кренете ка Новом Брду, на неколико километара са десне стране, уз благу узвишицу одваја се пут за Драганац. Кроз храстову шуму, где се само може видете делић неба и облака, долазите до манастира ушушканог или како мештани овога краја говоре, „укутканог“ између брда.
“Храм је посвећен Светим Архангелима Михајлу и Гаврилу. Два најбитнија дана у години за наш манастир јесу 26. јул Сабор Светог Архангела Гаврила, када је овде велики Народни сабор и Источни петак. Управо је то нешто што је сачувало сећање на светињу вековима и у јако тешким временима”, казује отац Христофор, монах манастира Драганац.
Тешких времена за манастир Драганац је било од самог оснивања, које се везује за 14. век.
“Већ половином 15. века са падом Новог Брда срушен је и манастир Драганац. Тако да престаје монашки живот у њему и наредна четири века нема монашког живота у манастиру Драганац. Можда је интересантно поменути да је приликом свог оснивања у 14. веку манастир Драганац био део једне монашке заједнице, од више манастира који су се налазили на територији данашњег Косовског Поморавља. Али од свих тих манастира данас је манастир Драганац једини живи манастир у Источном Косову”, наводи отац Христофор.
Додаје да већ у 19. веку мештани Косовског Поморавља уз помоћ кнеза Михајла и тадашњег руског конзула из Приштине, а уз одобрење турског султана Абдула Азиса, обнављају храм.
“Захваљујући жртви свих њих ми данас имамо овај храм којем богослужимо, богослужења су редовна, литургија се у храму служи свакодневно, а јако смо радосни што народ овога краја посећује наш манастир и заједно учествује у богослужењима. Тако да смо сви део овде једне свете заједнице и Слава Богу да тако и остане”, говори отац Христофор.
Историчари се још увек споре ко је био ктитор манастира Драганац. Према народном веровању, саградио га је кнез Лазар на имању своје кћерке Драгане, која је живела свега 16 година.
“Неки тврде да је то био Константин Немањић, син краља Милутина, док неки чак везују оснивање манастира Драганац за самог Стефана Немању. Већи број историчара следи народно предање, да је то био цар Лазар, јер је родно место рођења цара Лазара Прилепац јако близу манастира Драганац. Оно што је сигурно, да је најстарији писани траг и сачувани извор о манастиру Драганцу Раваничка повеља из 1381. године, где се први пут помиње, као метох манастира Раванице”, каже отац Христофор.
Манастир Драганац чува мошти Светог Јакова Персијанца, светитеља из четвртог века, али и других светаца.
“Свети Јаков Персијанац је осликан у многим храмовима и делић његових моштију чувамо. Такође ту су мошти светога Јоакима Осоговског, делић његових моштију, мошти сурдуличких мученика пострадалих у Првом светском рату од Бугара и мошти свештеномученика Владимира, игумана Прохора Пчињског. То су светиње које нас чувају и које уз Божију помоћ и ми чувамо”, прича отац Христофор.
У подножју манастира, налази се и извор лековите воде, који према сведочењима верника исцељује од најразличитијих болести, а према речима братије Драганца, управо је сећање на целебни извор воде сачувало сећање на светињу.
Верници свакодневно посећују манастир Драганац, а по речима оца Христофора, највећи број њих долази на празник Светог Архангела Гаврила, али и на Источни петак, који се прославља првог петка после Ускрса.
“Ми смо још увек под утиском Источног петка који је био пре пар седмица и то је нешто што обнавља нас као монашку битељ овде, а верујем и народ. Нешто чему се јако радујемо и што чекамо сваке године изнова са великом радошћу. Кроз манастирску порту тај дан прође пар хиљада људи, долази нам владика наш рашко-призренски, господине Теодосије, служи Свету Архијерејску литургију, после литургије се приреди агапе трпеза која траје готово читав дан. Тако да људи који нису били у могућности да дођу ујутру, у току дана су позвани да нам се придруже за трпезом. И то је нешто чему се, ето да кажем, прича и годину дана до наредног сабора”, испричао нам је отац Христофор.
Извор: Грачаница.инфо
Фото: В. Ћуп
