Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у цркви посвећеној Успенију Пресвете Богородице у селу Мртво Дубоко, 13. мај 2012. године

Христос Воскресе! Пролазећи јутрос у овоме светоме храму и ушавши у њега, сјетио сам се ријечи блаженог спомена Патријарха московског Алексија, који је, када је посјетио Цетињски манастир и цјеливао мошти Светога Петра Цетињскога, одржао једно кратко слово, па је, између осталог, рекао како је овај храм у коме се налази намољени храм, што значи омолитвљени храм, храм који је испуњен молитвом. И заиста, као што људска душа може да буде испуњена молитвом и омолитвљена, тако исто и храмови, зидови храмови и они се испуњавају молитвом, нарочито то важи за стар храмове, а један од тих старих и древних храмова јесте управо и овај храм Успенија Пресвете Богородице. Можда је тешко знати кад је он утемељен, видимо кад је обновљен, али сигурно да је он постојао много прије тога, по некима чак је могуће да је из времена када је грађен манастир Морача, ако не и прије њега, јер је, као што и ви знате, везан за манастир Морачу, овај храм и био је нека врста метоха морачког манастира.

Ја дуго нијесам ни знао, био сам само једанпут овдје прије тридесет година, био је учитељ овдје Божина Шћепановић. Био сам овдје и посјетио овај свети храм и онда сам осјетио да он има у себи неку снагу, неку привлачност, да је везан за манастир Морачу. Тако да нијесам знао да је ова зграда у ствари црковна зграда, која је, као и многе друге зграде у Црној Гори, нарочито у 19. вијеку, уступљена за школу. Тако је и ова зграда, постала школска зграда, нажалост налази се у стању у коме се налази. Та везаност ове светиње за манастир Морачу се потврђује и самим празником који се празновао у овоме храму Успенија Пресвете Богородице. Дакле, као и манастир Морача, што је такође посвећен Успенију Пресвете Богородице. Храм, дакле, који има у себе неку унутарњу духовну привлачност и духовну силу и тек сада почињем да разумијем и мога покојнога оца, који је толико пута долазио у овај храм и желио да га обнови. Он је и догонио овдје на коњу, у своје вријеме неколико је пута догонио шиндру или неку јапију, покушавајући да обнови тај храм и, морам да кажем, негдје је и мени оставио завјештање да би тај храм требао да помогнем да се обнови. Па ево и почетка обнове тога храма, јер храмови се првенствено обнављају обнављањем душа, а обнављање душа је органски везано за свету тајну Крштења. Крштење јесте обнова душа и обнова човјекове душе и човјековог бића новином вјечном и непролазном. Као што је записано у Светоме писму, у откривењу Божијем, да Јован Крститељ крштава водом, онај који је Христа крстио. ,,А доћи ће послије мене други, Онај коме ја нијесам достојан ни да одријешим ни ремење на Његовој обући, који ће вас крстити огњем и Духом.”

Управо је Христос Онај који крштава огњем и Духом. Света тајна Крштења је крштење огњем небеским, просвећење истинским и правим, јер ово просвећење и ова просвета коју овдје стичемо, она је корисна за нас да би могли да се сналазимо у животу и да свој живот организујемо практично. Међутим, ако би само при тој просвети остали као људи, онда не би далеко отишли од животиња, онда би само личили на дресиране животиње које на вјештији начин рјешавају своје свакидашње проблеме. Истинска и права просвјета и просвјећење је органски везано за свету тајну Крштења. Зато вијековима, овдје баш, на овом простору у Ровцима, сви они који су се овдје рађали, који су живјели, они су били крштени. И основна је брига била наших предака да се крсте. Па чак ако се догоди некад да неко дијете је у опасности да изгуби свој живот послије рођења, прва брига би била како да се то дијете крсти и да не остане некрштено. Ако се деси да неко дијете умре некрштено, онда чак није могло бити ни сахрањено у гробљу гдје се само крштени сахрањују, него је сахрањивано поред гробља. И данас има гробова тако мале дјеце у овим нашим храмовима и кажу: ,,То је дијете прионуло. Није на вријеме крштено.”

Нажалост, данас пола Црне Горе је некрштено. Као што ми је говорио један младић из Бијелог Поља када смо ишли, а јуче смо били у манастиру Острогу, па ме пита, а није знао кад смо пролазили колима, па ме пита: ,,Шта је оно горе?”

А ја њему: ,,Зар ниси чуо за Острог?’’ а то је подавно било, прије тридесетак година.

,,А чуо сам да има ту манастир Острог.”
,,Па јеси ли ти крштен?”
,,Па нијесам ја крштен, не знам ја шта је то, само знам да моја баба, кад бих направио неки неред, увијек је говорила: ,Не чуди те се што се тако понаша, некрштен је!’”

И тај младић је и дошао послије у Острог и крстио се. Као што наши соколови Булатовићи овдје се крстили и на тај начин положили камен темељац обнављања ове древне светиње крштењем свих оних који су наставили дјело апостола, они су управо крштавали кроз вијекове и дан-данас крштавају и никад у историји Црква Христова није толико била раширена по свијету колико је данас. Нема мјеста на земљиној кугли гдје нема оваква заједница хришћана који се сабирају, који се крштавају у име Оца, и Сина и Духа Светога.

Па ево, хвала Богу, сабрали смо се и ми у ову древну светињу, омолитвљену и намољену светињу, светињу која нас обнавља и обнавља нас Крштењем и ја се надам да ће нам она помоћи да, за кратко вријеме у Ровцима, макар неће бити некрштених него ће се сви вратити да ходе трагом својих предака, да се крсте, да приме тај небески огањ у себе и да постану од смртних бесмртна бића, од пролазних непролазна, од некрштених крштена, од непросвећених истинских просвећени свјетлошћу богопознања, свјетлошћу вјечне и непролазне истине. Дакле, тиме се храмови обнављају, али ако Бог да да се и овај храм, Његово тијело, обнови. Он вапије за тим. Ви који овдје живите вјероватно знате, али се мени чини да седамдесет година није било службе Божије у овоме храму, негдје од ’40-их година, можда је последња служба била неких свештеника који су овдје били, који је служио. Па ево сада, послије седамдесет година, ево нас опет у овоме светоме храму, сабрали се и ово сабрање наше и ваше показује да има квасца духовнога, да није квасац нестао из душе Ровчана. А како би могао да нестане ако је душа заквашена тим светим квасцем, заквашивана вијековима. Не може то тако лако да се избрише из душе и та везаност за светињу.

Јуче у Никшићу била је литија послије службе у Острогу, гдје су хиљаде и хиљаде прошли ова последња два дана поред ћивота Светог Василија, па и ја морам да признам да сам био запањен долазећи негдје прекјуче, долазећи око четири сата послијеподне, гледајући дјецу, првенствено дјецу, од правца Подгорице, Даниловграда, од Никшића, као пчеле! Читаво послијеподне и читаву ноћ су се пењала дјеца, обично дјеца, око четрнаест до двадесет година, цијелу ноћ око ћивота као пчелињи онај сад који се сабере око матице, тако су и та дјеца била сабрана. А јуче литија у Никшићу, то је нешто што нећете видјети, а пролазим овога свијета, тако нешто нећете видјети нигдје у Европи!

Патријарх наш Иринеј, који је био овдје професор у Острогу ’70-их година и зна какво је стање онда било и у Острогу и у Никшићу, он просто не може вјеровати да ли је могуће да је читави град јуче био на ногама, од дјетета до старца! То је огромна маса народна која се скупила у таквом миру, таквом реду, да он просто каже: ,,Нигдје у Србији тако нештo нијесам видио нити сам на неком другом мјесту тако нешто видио.” Сви су били Никшићани сем предсједника и неколико његових тамо главара града Никшића. Сав народ је био тамо! Па се питам шта је мислио тад предсједник и та групица око њега, а и ти главари, шта ли они мисле кад се тако односе према свом народу? Наравно, требао је јуче да буде, доласком Патријарха српског у Никшић, а то је раније било чак и у комунистичка времена када је Герман долазио, онда је био и предсједник Скупштине долазио и предсједник града, али јуче ни једнога није било! Сад има нека нова политика која води наше главаре да виде Ватикан! Да је дошао неки кардинал сјутра би сви главари црногорски били тамо, а то је знамење и чудо, нешто што се никада није догађало у Црној Гори! Ми смо знали, као народ и као држава коме припадамо, Црква православна, Српска православна црква, Митрополија црногорско-приморска, она је била државна вјера у вријеме краља Николе I Петровића и она је остала душа овога народа као што је била вијековима! Она је родила Црну Гору и створила Црну Гору! И сад можете да замислите доброга градоначелника никшићкога, њему је испод части да дође заједно са својим народом, деведесет и девет посто Никшићана је јуче било у литији Светога Василија Оcтрошкога, а он ето сматра коме он народу припада, коме он народу служи, какву будућност он гради томе народу од кога се отуђио, и он и они који су га поставили.

Но нека њега. Нека му Бог да разума и просвећења, а ми смо овдје управо на тим темељима вјечне просвете и просвећења Цркви Бoжијој пришли, њој се враћамо и обнављамо се њоме и истином Христовом, слушајући ону заповјест Христову дату првим ученицима: ,,Идите и крштавајте све народе!”  не каже само један народ, него: ,,све народе крштавајте у име Оца, и Сина и Духа Светога и учите их да држе све оно што сам вам ја заповједио.” Ево њих, девет њих који су послушали данас у Ровцима ријеч Господњу и остварује се на њима ријеч Христова и потврђује се тиме да је заиста Христос вјечна истина, Пут, Истина и Живот, да Он свијетли, да је неугасива Његова свјетлост и да је овај народ био Његов и да ће, поново, ако Бог да, полако враћати се Њему, а коме би ако не Њему. ,,А ко би ако не ми.” како негдје записа Матија из Вељега дубокога за Ровчане и за нас који смо се овдје данас сабрали.

Нека је благословено ово сабрање које је наставак сабрања вјековних. Када би имали духовне очи отворене, видјели би овдје велики сабор непрекинути који траје вијековима. Хиљаде и хиљаде њих су гредили овој светињи и себе уграђивали у њу. Зато је она и намољена, зато је она омолитвљена, зато она привлачи душе. Па ево нас данас је привукла овдје да се саберемо и да обећамо Пресветој Богородици да обновимо ову светињу и ову зграду да обновимо. Она је црковна и сад је, чујем, уписана на Министарство просвјете, а ово садашње Министарство просвјете је некако, како да кажем, као да није довољно просвећено, јер прије свега да је довољно просвећено, оно би знало да не само овдје, него и у Братоножићима и широм Црне Горе све црквене зграде у 19. вијеку су биле зграде за школе. И прве школе у Црној Гори су основане при манастирима, при Цетињском манастиру и Добрској ћелији, при морачком манастиру и гдје све нису биле, при Ђурђевим Ступовима, школе су биле ту при Цркви основане и те зграде црквене су уступљене, јер Црква није дјелила државу, просвјету и себе, него је давала.

Међутим, сад кад ја питам тога министра доброга да нам уступи на коришћење у Братоножићима школе, а нема више дјеце, ниједнога дјетета нема, а подрум је стари, старога манастира женскога из 15. вијека, из времена Ђурђа Бранковића, а ви знате да је овдје много предања о оној Јерини Ђурђевој и Ђурђевина је по Ђурђу Бранковићу добила своје име и био је тај манастир тамо. Пошто нема дјеца и да очувамо ту зграду тамо, па ако буде дао Бог поново да дјеца опет дођу тамо. И мој добри министар Стијеповић, ено га неколико писама, макар да се удостоји да одговори па да каже: ,,дамо” или ,,не дамо”, него ћути, а зграда пропада. Е, па сада не знам таква просвјета и такво Министарство колико ће далеко отићи, али даће Бог. Биће бољих и паметнијих министара, биће и школа ако Бог да и дјеце ће бити, али ће бити и обнове светиња и храмова Божијих око којих смо се сабирали и око којих су била огњишта и остала биће огњишта истинске и праве просвјете.

У то име благосиљам и храм овај и мјесто ово, благосиљам душе свих оних који су се сабирали овдје у овој светињи кроз вијекове, а данас су невидљиво они овдје заједно са нама, а посебан благсолов нашим Булатовићима, новим хришћанима, да их Бог укријепи да буду као апостол Јаков кога данас прослављамо и као они стари Ровчани и онај Булатовић који је обновио ову цркву, ено написано је његово име горе изнад улаза у црвку. Живјели, Бог вас благословио. Христос Воскресе!

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This