Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Светог Василија Острошког у селу Зогање код Улциња, 7. мај 2011. године
Остало је записано да је изабрани Божији народ, а то је очевидно остало и до наших времена, представљао свети остатак, свето сјеме. У мору других народа, многобожних, и оних који су отпали од имена Божијег и од праве вјере, увијек је остало свето сјеме Божије, свети остатак о коме је сам Бог бринуо да не ишчезне, јер кад би то свето сјеме ишчезнуло са земље, онда би дошло и доћи ће онда смак свијета када нестане тога сјемена.
Ми хришћани смо то свето сјеме, наставак онога светога сјемена из времена светих пророка. Кад ово говорим имам пред очима све оно што се догађало на овим просторима вијековима, да не идемо дубље, али сигурно тамо негдје од 4. вијека, на овамо, нарочито од 10. и 11. вијека, па онда од времена Немањића па кроз сву историју шта се догађало. И кад сагледамо да је овај простор овдје, до Скадра, до Сергија и Вакха, до Драча, читав простор овдје да је ово биле срце и светиште хришћанско вијековима и да је то било средиште бића нашег народа. Ту је, као што је свима познато, била и прва држава српска, Светог Јована Владимира. Ово је било светиште! Отуда и Пречиста Крајинска, отуда и сачувани остаци близу Скадра, Свети Сергије и Вакх, отуда овдје и до Свача и на овим просторима толико древних остатака који свједоче о том светом сјемену које је ту било, али које је било и остало!
Тако да није чудно што овдје на том мјесту, освештаном мјесту, вјековним молитвама, освештаном присуством Цркве Божије Христове, јер древнохришћанске и оне доцније која је из ње израсла светосавске Цркве, што је овдје никао и овај храм, саграђен ту да нас сабира, да се сабирамо око имена Божијег и око имена Светога оца Василија Острошкога, који је наставак тога светога сјемена, а ми са њим и ми око њега. И радује ме да смо освештали овај храм прије неку годину, а данас наставља се његова обнова. Oвај лијепи иконостас камени и стамени и ови свети ликови Господњи, Мајке Божије, Светог Јована Крститеља, Светог оца нашега Василија, радује ме што су они поново заблистали у овоме храму данас, да ми преко њих и кроз њих узносимо своје срце оним, прво ликовима који су на њима насликани, то јесте смисао светих икона и цјеливања и поштовања њих, као што је давно записано у вријеме Седмог васељенског сабора, који је потврдио да преко ликова насликаних ми узносимо свој ум и своје срце онима који су на њима насликани, примајући од њих, преко тих ликова, и божанску силу и божанску благодат. И дивно је то.
Нека Бог награди оне који су допринијели да овај иконостас се обнови и да буде овако и стамен и заједно са овим светим ликовима, а на првом мјесту ја бих заблагодарио господину Дедићу, нашем архитекти, који је следујући, изгледа, опет својим прецима, а то је велики знак да потомци иду путевима својих предака, следујући њима ево и њега овдје да је допринио овдје и овај иконостас, да је обновљен и то је дивно и велико. Зато Божијом милошћу додјељујемо и похваљујемо овом архијерејском граматом и одликујемо архитекту Драгана Дедића из Бара за његову љубав према љепоти дома Божијега и за показану усрђе и ревност у служењу Христу Богу нашем и ближњима својим у градњи и обнови храма и светиње Божије, са молитвом да Господ благослови оне који Га благосиљају, освети оне који се у Њега уздају и који љубе љепоту дома Његовог, да их прослави Својом силом божанском, обдарујући их здрављем, сваким напретком и вјечним спасењем. Ово одликовање, које је издато на Цетињу у знак благодарности, да памте и будућа покољења да је потомак ишао путем својих предака, да би и његови потомци ишли његовим путем.
Нека Бог подари многаја и многаја и благаја љета!
Tранскрипт Данило Балабан
