У недјељу шесту Свете четрдесетнице – Цвјетну, када се наша Света црква сјећа Уласка Господа нашег Исуса Христа у Јерусалим у Саборном храму Вазнесења Господњег на Топлој у Херцег Новом, служена је Божанска литургија. Сабрањем је предстојао презвитер Зоран Миљанић, који се након читања Јеванђеља обратио празничном бесједом вјерном народу.
Својим појањем љепоти богослужења су доприњели чланови хора овога светога храма, црквено пјевачко друштво ,,Свети Сава“.
Отац Зоран је у свом пастирском слову говорио о данашњем празнику – Уласку Господа нашег Исуса Христа у Јерусалим, подсјећајући да је Господа дочекало хиљаде и хиљаде људи, који су желели да виде Онога који је васкрсао Лазара, тако да је то било једно свенародно славље. Господ је прошао кроз златна врата града Јерусалима, која су дан-данас запечаћена. Даље је казао да су се пред тим златним вратима Јерусалима сусрели Јоаким и Ана, симболизујући да ће они да роде заиста врата кроз која ће да уђе Спаситељ свијета у овај свијет, дакле та златна врата су симболизовала Пресвету Богородицу.
„Господ Христос је заиста историјски прошао кроз та златна врата града Јерусалима једном засвагда и више никада неће кроз њих проћи. Од тада па убудуће, Он ће највјероватније пролазити кроз врата наших срца, кроз наша златна хришћанска покајана срца, која су гријешила, али која су прије свега вјеровала у Божију милост“, бесједио је отац Зоран, подсјетивши на царски и свечани улазак Христов у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана прије Пасхе, када Га је народ дочекао као Цара.
По његовим ријечима када се сусретнемо са Христом, када схватимо да тај сусрет захтјева један подвиг, подвиг љубави, када се одлучимо на Свети часни пост, ми се одлучујемо да раскинемо све оно чему служимо (себи, новцу, некој идеји, идеологији…), а што нас везују за овај свијет и води ка смрти.
„Јер све те службе којима смо подређени, воде нас ка смрти, и оне нас нећу васкрснути. Просто када завршимо овај вијек, остаће жал зашто је то тако било, зашто смо се уопште генерално и рађали ако умиремо. Остаје једно питање неодговорено, али ако жртвујемо то све на неки начин и мало по мало дотакнемо се поста, молитве, сусрета са Христом, открићемо да Он као Цар умире за нас, за наше добро, а прије тога улази у Јерусалим. А Јерусалим је опет симболика нашег срца, свештени град мира, као цар салимски, цар мира улази у наше срце, кроз та златна врата наша окајана, причешћена и ми бивамо способни да ту милост коју смо осјетили преносимо на ближњега свога.“
Господ хоће да ми видимо унутрашњег себе, а пост нам управо даје да видимо себе преображеног, какви смо кад можемо бити бољи, и што више будемо прихватали Господњи савјет да постимо и да се Богу молимо, дубље ћемо сагледавати унутрашњег себе.
„То је тај пут сагледавања Господа који иде ка Јерусалиму, који улази као кротак цар у Јерусалим да страда за нас који смо пали. Ми дотакнути тим чином љубави, плачемо због Његовог страдања, плачемо због нашег страдања, и негдје у дубини душе парадоксално, осјећамо Његову милост која превазилази све то и схватамо да страдајући и састрадавајући Њему и ми ћемо досећи пуноћу Васкрсења“, поручио је презвитер Зоран Миљанић у Саборном храму Вазнесења Господњег на Топлој.
По заамвоној молитви освећени су крстолики палмови листићи украшени цвијећем, које су направиле вриједне храмовне сестре.
Весна Девић
