Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Мајсторовина код Бијелог Поља, 13. април 2018. године
Благодарим брату Јоаникију што нас је позвао овдје да заједно са вама, са њим и његовим свештеницима, прославимо име Господње у овој древној светињи, древној и прадревној светињи која се обнавља, обнављајући и нас својом обновом. Хоћу да вам испричам како је почела ова обнова са нашим блаженог спомена оцем Јоаникијем. Имао сам један обичај, то памти владика Јоаникије, кад хоћу негдје неку светињу да обновим, а знате колико их је било запустјелих у Црној Гори, онда кажем калуђерима: ,,Има ли неки овако мало ћакнут који би отишао тамо?’’ И сад тако смо започели обнову манастира Стањевића са нашим Димитријем Благојевићем, Бог да га прости, и он се упокојио и уградио младост у ту древну светињу. А онда и за Мајсторовину, пошто је Јоаникије био одавде из Мојковца, из колашинских поља, поменем то: ,,Треба ми једна будала.” Он то чује једанпут, па ће да ми каже: ,,Ево ја сам!”
,,Не, ниси ми ти довољно луд за тај посао”, кажем ја њему. А он је поново то рекао и ја кажем: ,,Добро, ево, хајде да кренемо.”
И ја био у Солуну и набавио звона за једну цркву тамо доље у Бјелопавлићима. Међутим, враћајући се из Солуна та звона донесем ја овдје. Овдје је била нека крушка и објесили смо звоно ту. И кажем ја Јоаникију: ,, ’Ајде Јоаникије, ево ти хиљаду марака”, марке су тада биле. ,,Имаш тамо да брстиш букву овога листа и да пијеш најбоље воде у Црној Гори и да пасеш оне дивне траве. И ево ти ове марке и ево ти ово звоно па да видимо јеси ли довољно луд.“ И прихвати Јоаникије и, као што знате, угради своју младост овдје у светињу и, ево видите, ова светиња полако васкрсава, обнавља се. Обновљена је светиња и тако је започела обнова Мајсторовине. А онда сам му дао и један контејнер, а онда смо добијали контејнере за избјеглице, па му кажем: ,,Tи си избјеглица као калуђер триста година.’’ Јер храм је запустио био. ,,Ево и теби један контејнер да имаш овдје као избјеглица.” Тако је то започело и онда је, помоћу Божијом, саграђен, и благодарећи вашем владици, овај дом овдје и полако, прве године, Јоаникије засади ову њиву кромпира, милина једна, не само за њега, него смо те године и Богословију снабдијевали са кромпиром из Мајсторовине.
Гдје код крене нешто са Божијим благословом то напредује и нема никакве сумње, као што су обновљене и многе друге светиње, и овдје у сјеверу Црне Горе, а и у многим другим крајевима Црне Горе, светиње које су биле пустолине по двјеста-триста година, почевши од оних пустолина на Скадарском језеру, светиња које су биле претворене у штале мулићких сељака, муслимана, и друге велике древне светиње, обнављале се благодарећи томе што се ипак није угасила вјера у овоме народу. Јесте, била се притајила као ријека понорница, па се чинило да је нема и тврдило се да је Црна Гора обезбожила. Она јесте, споља гледано, била обезбожила, али није се угасила та Божија свећа у народној души. И благодарећи управо томе је и било могуће да дође и до обнове ове Епархије будимљанско-никшићке, древне светосавске епархије, и обнове толиких светиња по Црној Гори у ово вријеме новог страдања Цркве Божије. Јер ви знате да данас званично, Српска православна црква, односно Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка и ове друге епархије не постоје званично и траже од нас да се ми региструјемо. А ја њима, помало језичаво, кажем: ,,Ко би требао кога да региструје: Црква вас или ви Цркву?” Јер ова Црква је саградила ову Црну Гору, уградила се у њено биће, благодарећи посебно цетињским митрополитима, великом Свету Петру Цетињском, Петру Ловћенском Тајновицу и другим, све до Митрофана, до Митрополита Гаврила Дожића, првог пећког митрополита послије укидања Пећке патријаршије 1766. године, а затим је био патријарх српски, велики исповједник, који је заједно са владиком Николајем крај рата дочекао у Дахау. Били смо прошле године у Дахау, у том логору смрти гдје је он био заједно са владиком Николајем.
Дакле, благодарећи Цркви Божијој, Српској православној цркви, Митрополији црногорско-приморској, дошло је до стварања Црне Горе, благодарећи Петровићима и Црква Божија уграђена у биће Црне Горе. То што су ови наши умислили и заборавили није ни чудо. Рече ми један од њих који је стварао ову садашњу власт црногорску: ,,Ми смо нео-комунисти. Ја сам идеолог нео-комунизма.” Нећу да му име кажем. A ja придодајем: ,,Јесте, тачно, нео-комунизма, само што су комунисти прихватили оно што је дошло главе комунизму.” А то је безбожништво и отимање од других! Оно што је дошло главе комунизму, а нијесу прихватили велику идеју комунизма, а то је јеванђељска идеја подјеле добара свакоме према његовој потреби, заједништво, братство. И то је покушао комунизам да гради. Међутим, метод којим је то градио је био злочиначки метод. Седамдесет људских живота је само Бољшевичка револуција прогутала ради стварања новог човјека. А и ова наша револуција, ви то знате, колико је она прогутала и увела братоубилаштва. На богоубилаштву и братоубилаштву градити будућност човјечанства је велики злочин и то се показало. Међутим, вратити се Богу, небеском Оцу, то значи вратити се и свом оцу и свом очинству, своме предању, својој традицији, своме бићу историјском, духовном и моралном! А ако се не вратимо небеском Оцу, ако се не вратимо Христу васкрсломе из мртвих, онда на чему градимо будућност и своју, појединачну, и будућност цијелога народа и будућност човјечанства. Само се може на томе повратку Христу, који је Дародавац живота не само овога пролазнога, него вјечнога и непролазнога живота, само на томе се може градити будућност. Ми Њега васкрслога управо и прослављамо током читаве године, а посебно за овај празник Васкрсења Христовог, и за празнике, нарочито ове свијетле Недјеље.
Дародавац и Творац не само овога свијета, вјечни Логос Божији, вјечно Слово Божије, кроз кога је све постало што је постало, него Дародавац Својим Рођењем, Својим Распећем, Својим Васкрсењем вјечнога живота! Дародавац вјечнога достојанства човјековог. Јер која је вајда да се човјек рађа ако му је живот само десет, педесет или стотину година, јер то је стотину тренутака у односу на вјечност. Зато је Господ подарио вјечни живот, примивши људску природу, освјетливши је, очистивши је и обдаривши је тим квасцем вјечнога и непролазнога живота, бесмртности! Бесмртност, оно на шта је човјек позван, то је његово достојанство! Ево, ми се сјећамо и мајке Божије на овај дан, која је родила Господа, која је подарила нама људима, својим рођењем, Њега Господа, од Дјеве рођенога, преображенога на гори Таворској, васкрслога из мртвих, који ће доћи опет да суди живима и мртвима и Његовом царству неће бити краја! И све чега се Он дотакне, чега се дотакао, људских душа и тијела и народа, земље и вода, гдје год се Он дотакао, ту се увијек родио нови живот! Па понекад и када се затаји, као што је био случај са Мајсторовином, опет изнова то мјесто има тај свети квасац. Оно као када је неки чобанин, он се сјећа тога гдје овце трче па каже: ,,Гдје трчите?” кад оно тамо неко со полагао овцама, па овце трче тамо гдје има остатака соли. Е тако исто бива и са Црквом Божијом! Тамо гдје је соли било духовне и истинске соли, тамо се људи увијек изнова, као и овце на солима, тако се и људи враћају својим светињама, враћајући се тиме сами себи и темељећи своје достојанство на ономе што је вјечно и што је непролазно.
Онда се не чудим да је овдје један од ваших стараца, сјећам се тога, који је био преко деведесет година, па је чуо да звони то звоно које је зазвонио наш отац Јоаникије овдје, па ће старац да каже: ,,Па да ли је могуће?! Сад ми није жао да умрем, јер то сам чекао читавог живота да чујем звона са Мајсторовине.” Ево, дакле, зазвонила су звона и данас, сабрао нас је Господ овдје, у ову древну светињу, да се духовно освећујемо и просвећујемо, да се загрлимо у име Господње, у тајни светога Причешћа, јер управо то јесте тај квасац вјечнога живота који је Бог оставио и послије одласка тјелеснога из овога свијета, Господ је рекао: ,,Послаћу Духа Утјешитеља, који ће вас водити у сваку истину.” Тај Дух Свети је Онај који наш хљеб свагдашњи и наше вино претвара у Тијело Господње и ми се причешћујемо Тијела Христовога, животворнога и живоноснога, примамо у себе тај квасац вјечнога и непролазнога живота и постајемо бесмртни и непролазни, постајући једно са Господом, који је са нама и међу нама, и сједињујући се једни са другима не само биолошким везама и социолошким и оним природним, него том везом која је Божија вјечна и непролазна. То је оно чему је служила ова светиња кроз вијекове, у име чега и васкрсава ова светиња Мајсторовина, посвећена Пресветој Тројици и то је оно ради чега се ми сабирамо у Цркви Божијој и то је оно ради чега се људи враћају и народи земаљски, увијек изнова се враћају и враћаће се до краја свијета и вијека.
Господу нашем, дивноме у светима Својим, дивноме у овим Својим светињама, дивном и предивном и у оним који су уградили се у ове светиње, као што је наш отац Јоаникије, Њему хвала и слава у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
