Бесједа блаженопочившег Mитрополита Амфилохија у манастиру Дајбабе, 31. марта 2019. године
У име Оца, и Сина и Светога Духа. Чусмо ријеч Господњу: ,,Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде за мном.’’ То је пут оних који су Христови. Христос, тражећи од нас да узмемо и носимо крст, Он је први тај крст носио и жртвовао Себе за живот свијета. Тако да не тражи од нас као неки моћни и свемоћни Бог нешто што сам није испунио – понио је крст Свој, на Голготи је пролио Своју крв и непрекидно пролива Своју крв и жртвовао је Себе и призива нас, оне који смо крштени у Његово име, у име Оца, и Сина и Духа Светога, који смо примили свети завјет Његов, који смо повјеровали и вјерујемо у Њега, призива и нас да жртвујемо себе за истинску и праву Божију вјеру, за Бога и за ближње своје. Жртва је у бићу свеукупне творевину и жртвени дух је уграђен силом божанском у крст часни и у људску природу, а посебно у човјеково биће и човјекову душу. Тај призив на саможртвену љубав према Богу и према ближњима јесте тајна Часнога крста коме се ми поклањамо, посебно ове недјеље Крстопоклоне, средишње недјеље Великога и часнога поста. Сав пост је у знаку Часнога крста, у знаку распињања у нама старога човјека и одрицања од онога што нас одводи од Бога и Његове љубави, што нас одводи од нас самих, од наше природе и ближњих.
Тај свети крст је посађен био у рају. Оно дрво познања добра и зла је било призив да човјек слободно прихвати или ће Бога или ће против Бога. И први мушкарац и жена су се одрекли Божије љубави и Божије заповјести, јер је заповјест била да не једу од дрвета познања добра и зла. Демонска сила их је усмјерила беспућем и они су, намјесто да се хране ријечју Божијом, истином Божијом, добротом Божијом, они су кренули да се хране оним што је пролазно, да намјесто вјечнога хљеба живота, да изаберу храну пролазну, овоземаљску храну која је такође потребна, али само за пролазни живот. А Бог није призвао човјека да буде пролазно биће и да се храни пролазном храном, него га је призвао да буде вјечно биће и да се храни не само земаљским хљебом, него хљебом живота. Сам Христос је рекао за Себе: ,,Ја сам хљеб живота који је сишао са неба и који вјерује у мене неће умријети, него ће вјечно жив бити.” На вјечни живот је човјек призван својим рођењем, својом природом и својим земаљским животом. Вјечни и непролазни живот је оно што је уграђено у људски призив и људску судбину, да човјек постане свет као што је свет Господ Бог који је на небесима.
Свети Божији људи су управо они који су понијели крст Христов, који су се одрекли себе и који су жртвовали себе Богу, Божијој љубави и ближњима својим, не тражећи ништа за себе. Зато и понављамо на овој светој служби: ,,Јер си Ти једини Свети, Господе, и у светима обитаваш и Теби славу узносимо. Свет, свет, свет је Господ Бог и пуна је земља славе и свјетлости Његове.” Светост је божанско својство. Једини је Бог свети и то најсавршеније својство уграђује у Божију творевину, нарочито уграђује у човјека и најсавршеније земаљско биће, као биће у коме је уграђена и тајна Божија, али и тајна читавог свијета. Човјек, својим тијелом, сву творевину Божију садржи себе у маломе. Ништа нема у себи више свеукупну Божију творевину, невидљиву и невидљиву, од онога што има човјек у себи и што је задобио од Бога. Али није само то оно што се огледа у човјеку, него се у човјеку огледа и види и оно што је још дубље и савршеније у уму његовом и души његовој – огледа се божаски лик.
Зато се и каже да је човјек створен по лику Божијем. Није само створен по лику и подобију творевине, како данас уче нашу дјецу, безумни учитељи, да је човјек настао од мајмуна. Он је сродан и са мајмуном, и са сваким створењем и са цвијетом и са биљком, човјек је сродан зато што је сва Божија творевина у Њега уграђена. Али није то пуноћа људскога бића, него је пуноћа људскога бића његова сродност са Богом! Његово призвање не само да се храни хљебом земаљским, него да се храни вјечним и непролазним Христом Богом, хљебом живота, који силази са неба! А свети Божији људи су управо били они који су то у себи остварили, а један од њих јесте и наш Преподобни отац Симеон Дајбабски, светитељ Божији, један од најдивнијих изданака Црне Горе и рода нашега, светопетровскога и светосавскога, Свети Симеон.
Дивна и чудесна личност, наш Цетињанин, од чувеног братства Поповића, који се научио правди Божијој, љубави Божијој и истини Божијој и принио себе на миомирну жртву Христу Богу. И прије него што је дошао овдје у Дајбабе и онда када се учио закону и истинама Божијим у Кијеву, а и послије тога када је био у манастиру Врањини, када је био у манастиру Острогу и када је, по Божијем призвању и по виђењу онога ђетета, овдје дошао, на ово мјесто да открије ову светињу која је у знаку Часнога крста. Као што видите, ова светиња унутра је у знаку Часнога крста, а и његов живот је у знаку Часнога крста. И зато је он, сараспевши се Господу, задобио и светост Божију, најдивније својство које задобија човјек на земљи. А свети Божији људи су највећи и најзначајнији васпитачи и учитељи, они који призивају човјека на ту светињу, призивају и уче га не само земаљској мудрости, познању природе, познању ових земаљских збивања и своје природе и не уче их само како да се овдје на земљи сналазе, него их уче ониме што је вјечно и што је непролазно, откривају им тај вјечни лик у човјеку, вјечно звање у човјеку.
Нема Црна Гора већега учитеља и просветитеља од Преподобнога Симеона Дајбабскога, који је, научивши се од Светог Петра Цетињскога и Светог Василија Острошкога и других светих Цркве Божије, и сам примио у себе тај вјечни Божији дар светости. Велики просветитељ и велики учитељ. Дај Боже да и ови учитељи, који су данас у Црној Гори, крену путем Светога Симеона, највећега учитеља и просветитеља. Нажалост, чекаћемо то, међутим, Свети Симеон наставља своје свето учитељско дјело. Ваше присуство данас овдје, нарочито присуство дјеце, коју је он бескрајно љубио и волио, показује да и ви осјећате и видите да је он тај који је прави и истински учитељ и прави просветитељ и да је светост оно што је основно звање и призвање човјека овдје на земљи. Човјек, који је на земљи рођен, али је рођен за бесмртност и за вјечност. И свака наука, свако знање и сваки учитељ и учитељство које лишава човјека тога знања и те науке и тога просветитељства којим је био испуњен Свети Симеон Дајбабски, лажна је наука, лажни су то учитељи! Препуна је Црна Гора лажних учитеља, оних који одричу да је човјек вјечно и бесмртно биће и раде све у име човјека.
Којег човјека? Онога коме је смрт у носу, који је пролазно биће. Ако је то смисао људскога живота и ако је то смисао васпитања и учења, онда џаба што се рађао човјек овдје на земљи. Зато нам је Бог и послао овакве учитеље и просветитеље, без обзира шта раде ови остали учитељи и просветитељи. Послао нам је овога учитеља, као и Светога Петра, као и Светога Василија, као и друге свете Божије људе, посебно их има доста овдје, почевши од Светога Јована Владимира, па до Светих мученика момишићких, два свештеника и четрдесет ђака, који су жртвовали себе за истину Божију и за правду Божију, за истинску Божију вјеру. А онда, послије њих, Свети Василије, Свети Петар Цетињски и, ево, Свети Симеон Дајбабски. Велики учитељи и велики просветитељи.
Дај Боже да и његови Цетињани крену тим његовим путем, као што су ходили кроз вијекове и да не иду за лажним учитељима, лажним просветитељима, лажним наукама. Ми припремамо се да саградимо и храм Светога Симеона Дајбабскога тамо гдје се он и родио. Нажалост, ови који су сада на Цетињу нам не дају дозволу. Морамо да тражимо дозволу, мада се мени чини да је дозвола Светога Симеона много важнија и од моје и од тих данашњих Цетињана, Црногораца или Монтенегрина, како год се звали. Међутим, мораћемо испоштовати, јер ми поштујемо власт, додуше, не можемо поштовати свакога властодршца. Поштовати власт је заповјест Божија, поштовати поредак у људској заједници, али властодршци, који се одричу живога Бога и Његове истине, који се одричу вјечнога људскога достојанства, поричу да је човјек биће рођено и створено за бесмртност и за пролазност, такви властодршци и просветитељи данас јесу, а сјутра нијесу. Ови, прави Божији учитељи и просветитељи, који нас воде путем вјечнога живота и вјечне истине, који нас васпитавају у духу светости, вјечног призива човјековог, да човјек буде свет као Бог на небесима, да се угледа на живога Бога и на оне који су се угледали на Бога, као што је и Свети Симеон.
Његовим молитвама, нека би Господ просветио све нас овдје сабране и подарио здравље и спасење душе и тијела, нека би просветио и сав овај народ који живи овдје у Црној Гори, почевши од Цетиња, његовог роднога града. И нека би се сви вратили том и таквом учењу и тој и таквој науци, којом нас васпитава и учи Свети Симеон, јер то је једина основа нашега бића, то је једина будућност не само Црне Горе и Црногораца и народа који овдје живи, него је то будућност свакога људскога бића овдје на земљи! Његов пут је пут који води у живот вјечни, као што то пјевамо у тропару Светога Саве, да је учитељ пута који води у живот вјечни. Е, тога пута је учитељ и Свети Симеон Дајбабски!
Он нас учи и води нас да будемо као што је свет Господ Бог наш, који Својом светошћу испуњава сву творевину, а и призива свако људско биће да ходи путем светих Божијих људи и да постане свет светошћу Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала, у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт: Данило Балабан
