Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цетињском манастиру, 28. фебруара 2018. године
Између дивних молитава које читамо за вријеме овога Светога поста, има и она дивна реченица: „Не дај срцу моме да залута у зле помисли, да налази изговоре за гријехе.” Не само што многи људи могу да залутају лажним путевима и путевима пропасти, него и срце човјеково је увијек у опасности да залута на зле помисли, да залута ум човјеков на лажне идеје, човјеков разум на лажне идеје, и човјеково осјећање и воља да се усмјери оним путем који не одговара њеној природи. И ум и воља и разум и осјећање и срце човјеково су призвани да ходе правим и истинским Божијим путем, да иду за Оним који је Пут, Истина и Живот, да Њега слиједе. А Црква Божија се, у Дјелима апостолским, и назива путем. Дакле, све оно што је у Цркви Божијој, што она дјела и што она дарује и чиме нас освећује и просвећује, све је то усмјерено ка истинском и правом путу, путу који је пут Божији, који је сам Господ, као Пут, Истина и Живот.
Зато је битно да ову молитву што чешће понављамо: „Не дај срцу моме да залута на зле помисли и да налази изговоре за гријехе.” То је онај исконски човјеков гријех, адамски и евински гријех, налажење изговора за гријехе. Адам каже: „Нијесам ја крив, жена ме преварила”, а Ева каже: „Нијесам ја крива, него ме је змија преварила.” Другим ријечима, и Адам и Ева у суштини оптужују Бога, који је и створио змију. „Ти си крив што си створио змију да би она нас преварила.”
Нека би нам Бог дао да одемо путем Господњим и да срце наше не залута на зле помисли и да не налазимо изговоре за гријехе, у све дане нашега живота и у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт: Данило Балабан
