У недјељу када се чита Јеванђеље о блудноме сину, тј. љубави очевој, 7/20. фебруара 2022. године, служена је Божанствена литургија у Саборном храму Вазнесења Господњег на Топлој.
Литургијом је началствовао протопрезвитер-старврофор Радомир Никчевић, а саслуживао му је презвитер Зоран Миљанић. Одговарао је вјерни народ, предвођен Пјевачким друштвом ,,Свети Сава“, под диригентском палицом Сање Радовић.
Након прочитане перикопе из Јеванђеља бесједио је о. Зоран, чију бесједу преносимо у целости:
У име Оца и Сина и Светога Духа,
Драга браћо и сестре, по ријечима једнога теолога, ово је можда и једна од најпотреснијих парабола које је Христос изнио у Својим причама. Најпотреснија из разлога што говори, на један начин, прецизно и дубоко о љубави Божијој која превазилази сваки ум, о наднаравној, надразумној, надлогичкој и надправедној љубави Божијој, у којој се све неравнине људске, све недоумице људске помирују и спајају. Зато ова прича и представља, у суштини, причу о Богу страдалном, који љубећи бива, на неки начин, од рода људскога и осуђен због такве љубави, због рачунице правде коју човјек има да приговори тој љубави која се несебично даје. И у свој тој љубави и тежњи, Бог остаје без оправдања, без самооправдања, нема потребе да се самооправдава ту. Он исти, који прича овдје пред људима, Господ Христос, не завршава ту причу. Не завршава, јер не жели да сам од себе повјерује да људска природа може имати један трагичан крај, јер до краја вјерује у човјека, због чега и не завршава ову причу.
Још једна много битна ствар у томе јесте чињеница да Господ не именује ову браћу, а именовање је једна од метода Светог писма Новога завјета, у којем име представља постојање, а ,,неиме“ непостојање у сјећању Божијем, у Његовој заједници. Попут приче са Лазарем и богаташем, Бог једног именује, а другога не именује, онај који је именован је наслиједио Будући вијек, а овај који није именован није. Такође, Откровење каже, ,,даће им се нова имена“, имена по трудољубљу и подвигу који су изнијели, управо овом подвигу који иде иза ове недовршене приче, оно у шта Бог вјерује, оно гдје Бог вјерује да ће се људски род спасити, да ће се човјек спасити. Ова прича се не исцрпљује само у једној моралној поуци, гдје се мисли на покајање, на повратак и на Гозбу, не исцрпљује се сва у томе. Нити се исцрпљује само у причи о старијем сину, иако прича о млађем сину има једно првенство, мало првенство у односу на старијег сина, већ има тај надморални, еклисијарни карактер, тј. црквени карактер, а Црква је мјесто које је отворено за све нас, оне који се подвизавају и оне који се не подвизавају, да се спасу.
Дакле, Бог у овој причи хоће спасење и једнога и другога сина, у аспекту Своје љубави и самонеоправдања проналази начин како да спасе њих двојицу. Ми видимо да је један од њих спасен, јер је на Гозби, дошао је ту и ту, Господ на неки начин завршава причу о њему, мада је велико питање да ли ће се старији син прикључити тој Гозби, или неће. То је оно што стоји иза те приче. Да ли ће прићи или неће? Да ли ће ући и да ли ће се причестити, да ли ће се у овој Заједници један са другим сјединити? То је једно велико питање и то питање треба сагледавати међу нама који смо у Цркви, јер, бићу смио да кажем, да ми који смо у Цркви представљамо, иконизујемо старијег сина. Ми смо они који смо или од рођења позвани да будемо ту, или смо, по призвању у одређеном добу нашега узраста призвани да приђемо Цркви и ту смо остали подвизавајући се, причешћујући се. Молећи се Богу и постећи, ми смо дубоко схватили да смо јако грешни и да нам је потребно спасење и везујемо се за мисао о спасењу. Пазите, ми се везујемо и осјећамо да се нећемо спасити, али се везујемо за милост Божију да ћемо се спасити. Тим путем иде наша молитва. Замислите сад ситуацију, да у вишегодишњем размишљању о томе да ли ћемо се спасити или не, а вјерујемо да хоћемо, јер је Бог милостив, јер је Отац љубави као у овој причи, у једном моменту, у нашем храму гдје се причешћујемо и молимо угледамо некога, ко долази вјероватно призван Божијим призвањем, а ми не знамо да ли је призван и кажемо: ,,Откуд он овдје и како њему Бог указује милост?!“ Рецимо, у људској природи, то је некако изњедрено из људске природе, из њеног универзализма, из универзализма пале природе људске је извучен контекст када човјек каже: ,,Ево овај, који је некада то и то чинио и радио, ево сада узима прво мјесто у Цркви!“ Ко то каже? Старији син, кога ми иконизујемо овдје. То каже према млађем сину који је дошао да узме учешћа у спасењу. Отац излази са Гозбе да каже: ,,Сине, немој изаћи из Цркве, немој одступити, јер све што Ја имам, је твоје.“ Ово је много битна реченица, ако схватимо у којем културном амбијенту се одвија ова прича. У јеврејском (јудејском) културном амбијенту, обрасцу, много је било важно биолошко наслеђе, а уз биолошко наслеђе везивало се сво имање. Раскид са имањем указивао је на чињеницу, не само да је раскинут однос са оним који је био носилац имања, у овом случају Отац, већ чињеница да је особа раскидајући унутрашње сродство сматрала не само однос мртвим, него и носиоца имања, Оца, мртвим, што чини млађи син. Отац се боји да можда неће због неправде по људским мјерилима и старији син раскинути тај однос и да ће и он отићи у ту земљу одакле се вратио млађи син, али питање је да ли ће се старији више икада вратити. Јер једном када се човјек дотакне хљеба теологије, хљеба црквеног и оде огорчен, питање је гдје ће друго наћи спасење? Лакше је када човјека отрагичи неки догађај овосвјетски, па онда он каже: ,,Има наде, ипак имам Бога, ући ћу у Цркву, ту ћу наћи рјешење“. Али шта када се исцрпи то рјешење? Ако огорчени изађемо из Цркве, ко ће нам помоћи? Хоће ли нам помоћи нека друга вјера? Хоћемо ли истом логиком ући у ту другу вјеру па опет и од тамо изаћи? Ко ће нам помоћи, то је суштинско питање. И то огорчење је много теже. Зато Господ не завршава причу, јер вјерује да сви ми који овдје стојимо као старији синови смо дјеца свјетлости, изабрана дјеца, и на највећем смо могућем искушењу, да мислећи о нашем спасењу, кога толико жељно тражимо, у континуитету годишњем и годинама, колико се подвизавамо, и нашега подвига, да се спасимо. И молимо се само да се спасимо, само нам је то потребно, не треба нам ништа друго у Царству небеском, само да се спасимо. И Господ једном каже: ,,У реду је, сине, добићеш то, али ево и поред тебе доводим онога који се уопште није трудио као ти, да и њега спасим.“ Шта ће бити са нашим умом, шта ће бити са нашом расудбом о том принципу? Дакле, то је оно што надилази морално у овој причи. У овој причи је морално покајање, повратак и Гозба и ту нема дилеме, то је исувише људско, може се рећи. Али шта бива када се то исувише људско напрегне, када ми кажемо: ,,Види, да ли неко види наш подвиг? Да ли тај исти Бог види наш подвиг“? Е то је оно што превазилази морално.
Ако имамо тај елемент у себи онда ћемо превазићи то искушење које нама, као дјеци свјетлости, као старијем сину, овдје бива спасоносно. И то је та граница. Господ хоће да се сви ми спасимо, и који смо изабрани на различите начине и они који су дошли у последњем моменту. Да сви заблагодаримо. И зато је потребно, оно ка чему идемо, пост и молитва и то двоје нас уводе у мекоћу срца и у покајање. То је тај нужан услов у којем се наш ум у овим припремним седмицама тренира тј. припрема да уђе у ситуацију поста у којем ће се дотаћи Божије милости. Не заборавимо још један много важан принцип. И један и други син, кад их рефлектујемо у нашем размишљању и ако се поистовјетимо и с’ једним и с’ другим сином у овом моменту, морамо да схватимо да оног момента када уђемо на Литургију, када се вратимо у Очев дом, да схватимо једну истину, а то је да Његова љубав превазилази и моју трудбену правду овдје и нетрудбени приступ брата који ће доћи иза мене у ову исту Цркву и који ће добити једнако као ја. Зашто? Зато што се у Цркви даје Извор те наднаравне Љубави којом ми Богу судимо зато што он хоће да се сви спасу, а не само они који су се потрудили. Е то је смисао ове приче, еклисијални, тј. црквени карактер ове приче надилази њену моралну поуку и нама је потребан управо такав Бог, БОГ ЉУБАВИ, који је разбојнику са десне стране крста рекао не мораш да се трудиш, није потребно да сиђеш с’ крста, да учиниш чудо, да чиниш добра дјела, да би се искупио за своја недјела, него је довољно да осјетиш Љубав која је чињеница будућег вијека.
