Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Подластва Грбаљска, 18. фебруара 2012. године
Ријеч је Господња, драга браћо и сестре, да је ,,Бог Бог живих, а не Бог мртвих”. У Богу нема мртвих. Све оно што је изњедрено и што је створено Његовом вјечном силом, а поготово људска бића, створена по подобију Божијем, Божијој слици и прилици, од Адама до данас и до краја свијета и вијека, није створено ради смрти, ништавила и пролазности, него ради живота вјечнога. Јер Онај који их је створио није дародавац и творац мртвих, него Дародавац и Творац живота. Он дахом Својим задахњује све што постоји, дахом Својим је све задахнуо, па и човјека, створеног по слици и прилици Његовој. И тај Свети Дах којим је задахнуо човјека је она сила, она искра божанска, која је у човјеку, која је човјеку дата и која се враћа своме извору. Људско тијело је обликовано од праха земаљскога и зато се прах враћа праху, али душа човјекова се враћа своме извору, своме изворишту и у њедрима Његовим почива до Судњега дана. Сва људска бића у њедрима Божијим почивају.
Као што је рекао један мудрац, који је записао те ријечи, да у милости Божијој, у љубави Божијој почива свако људско створење, и у времену и у вјечности. Зато Црква, као Тијело Христово, ништа и никога не заборавља, јер њено памћење је Божије памћење. Живот који носи је вјечни и непролазни живот, јер њен живот, њен пут и њена истина је сам Господ, који се од Духа Светога и Пресвете Дјеве родио. Који је примио на Себе наше људско тијело и од смртнога га претворио у бесмртно тијело. Преобразио га је и подарио му је тај вјечни и непролазни живот. Зато, имајући вјечно Божије памћење, Црква Божија се сјећа свих оних који су се упокојили у нади на васкрсење и на живот вјечни, од Адама. Црква никога не заборавља. И оне који су градили свете храмове и свете обитељи, и оне који су живјели у страху Божијем, у прошлим временима у свим земаљским народима, и оне који су настрадали и који су погинули и оне који су у патњама живот свој завршили. Не заборавља Црква Божија ни оне који су се у морима утопили, оне који су погинули на било који начин земаљски, све њих Црква Божија сабира у своје памћење и она их спомиње. Нарочито на свакој Литургији помиње Црква Божија и живе и мртве, боље рећи упокојене, јер мртвих нема, а кад кажемо мртав човјек, то значи ,,онај који се умирио”. Исто значење има ријеч умријети: y мир се Божији уселити и у њедра Божија се настанити.
Задушнице управо и јесу да би смо се сјетили свију! И својих милих и драгих и свих оних који су прије нас били, да их споменемо пред лицем Божијим, да их Господ упокоји и смјести у њедра Аврама, Исака и Јакова и свете обитељи рождества Пресвете Богородице, древној, прастарој обитељи, немањићкој обитељи. Помињемо данас све они који су уградили себе овдје, ктиторе, осниваче, приложнике и добротворе, оне који су овдје служили Господу, подвизавали се, зато и поменусмо игумана Константина и Платона, блаженог спомена, мати Александру и монахињу Великониду и Смиљу, која се овдје упокојила, и друге чија имена не памтимо, али их памти Господ. И ми подсјећамо Господа на оно што Он знаде, да их упокоји у њедрима Својим и да их обасја вјечном свјетлошћу Својом. Хришћани су увијек за Задушнице доносили имена својих упокојених да се помињу, то је био дивни обичај, још увијек по домовима се чувају читуљице и поменици записани од старих, као што их налазим у дому свога покојнога оца. Налазим такве поменике и по Катунској нахији и на другим мјестима.
Зато имајте то у виду, на Задушнице, било ове Задушнице пред почетак Великог поста, биле митровске Задушнице, биле Задушнице послије Васкрса или прије Божића, увијек треба донијети имена да се она помињу у Цркви Божијој. Требамо да се подсјетимо да нијесмо рођени и створени за смрт, него за живот, и да они који су преминули, као што и сама ријеч каже, преминути значи ,,они који су прошли овим животом” и уселили се у други божански живот и да их Господ помене. И да доживимо и осјетимо да смо ми једна заједница, божанска заједница, сви ми! И упокојени и живи су једно тијело Христово, један живи организам, оживљаван Духом Светим животворним, вјечним и непролазним.
Нека би Господ упокојио све оне који су у нади на спасење и живот вјечни представљени, и све оне који су градили ову свету обитељ, који су себе у њу уградили, који су се у њој подвизавали, да их упокоји тамо гдје сија свјетлост лица Христовога и да им подари вјечни и блажени спомен, заједно са свима светима, у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
