У оквиру вјеронауке за одрасле “Добротољубље”, при Цркви Светог Ђорђа под Горицом, синоћ, 16. фебруара, одржано је предавање на тему “Стефан Дечански – Свети краљ” у Светогеоргијевском дому у Подгорици. Предавач је био о. Драган Станишић.
Стефан Урош III Дечански, ктитор манастира Високи Дечани, током своје владавине наставио је мисију Светих Симеона и Саве, да своје отачаство украси што више хришћанским задужбинама. Грађени су и обнављани храмови, да би се вршиле службе Богу и просвећивао народ. Православље у Стефаново вријеме, чак и у самом Цариграду, било је оспоравано од стране Варлама и његових присталица, који су своје схоластичко поимање хришћанства хтјели да наметну као закон Цркве. Сматрали су да је блискост између човјека и Бога дјелимична и предодређена удаљеношћу која је непремостива. Побожност је по варламитима опхођење према Богу као удаљеном бићу и искуство поводом тога је више рационално него ли опитно. Св. Стефан, док је био у заточењу у Цариграду, утицао је на цара Андроника да се одврати од Варлама и одбрани православље које исповиједа јединство са Богом, у смислу могућности обожења и причасности вјечним енергијама у вјекове вјекова. Сабор Свете Горе за то му је био захвалан и хиландарски игуман Данило, касније архиепископ српски, учинио је да се Стефан врати у своје отачаство, измири са оцем Милутином и потом постане српски краљ. Његова владавина била је изврсна и спасоносна за његов народ. Уз сва супарништва и нападе које је подносио, његов период је био, може се рећи, доба благостања за српски народ. Са својим сином Душаном извојевао је многе побједе у ратовима, тако што се он пламено молио Христу, а његов син руководио војне одреде.
За овог краља његов животописац Данило наводи да је током свог живота био често ожалошћен. Док је био у Цариграду умро му је син Душица, а када се вратио у Србију умрла му је супруга Теодора. Касније се поново оженио грчком принцезом Маријом из династије Палеолога, са којом је имао двоје дјеце. Иако су Стефан и син му Душан током владавине здружено вршили многе славне подвиге, на крају наста велика суревњивост и супарништво међу њима, због неизвјесности ко би могао бити наследник Стефанов. Један дио српске властеле изврши велики притисак на младог краља Душана да преузме престо оцу и предупреди сваку мисао да претедент буде Симеон Синиша. Стефан је доживио да буде оспорен и уклоњен из двора. Заточен је у град Звечан гдје је требало да борави до момента измирења, али је тамо брзо умро. Стефан, иако славан поводом своје владавине на земљи дарованим му краљевством, он се много више прослави као нови светитељ.
Његово тијело послије смрти показа се као нетрулежно и испуњено божанским даровима Духа Светога. Кивот у којем је почивао у манастиру Високи Дечани постаде велика нада за поклонике који су долазили да добију помоћ и утјеху. Овај манастир постаде велико средиште српске земље и само Косово и Метохија доби значај у српској историји раван Хиландару на Светој Гори и Студеници и Жичи у Србији. Свети Стефан Дечански током вјекова био је омиљен слично Светом Сави, и до данас његов култ је раширен до краја свијета.
Током вечери која је посвећена Стефану Дечанском, Светом краљу, осим референта, узели су својим прилозима учешће и чланови и слушаоци Школе вјеронауке за одрасле. Вјера Башановић је извела на флаути двије композиције; Павле Шофранац је по свом избору читао дјелове из Светог писма; Душка Станишић је читала одјељке из дјела Архиепископа Данила II.
