Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Патријаршијској капели у Београду, 17. фебруара 2009. године
Свети апостол Јован, у оном одломку који смо данас прочитали из његове посланице, између осталог каже: ,,Ко не твори правду, није од Бога, и ко не љуби брата свога.” Кратка ријеч апостолска, а у њој садржан сав програм нашег људскога живота. Творити правду значи уподобити се јединоме, праведноме, Ономе чије је својство правда и праведност, Ономе који је, по Својој природи и Своме дјејству, вјечна и непролазна љубав. Дакле, који твори правду, он је од Бога, јер је правда божанско својство. Ко не љуби брата свога, он није од Бога, а ко љуби брата свога, он је од Бога и Бог почива у њему. Он постаје једно са Господом, божанска љубав која није пролазна и ништавна љубав, она испуњава њега, обасјава његово биће, чува га и промишља у њему, испуњава га собом. Тако да, примивши у себе божанску љубав, Бога као љубав, човјек, од смртнога бића постаје бесмртно биће, од пролазнога непролазно. Постаје истински и прави човјек, јер ако је Бог љубав вјечна, онда и Његова створења су испуњена тим божанским даром. Она су плод љубави божанске, у њима је уграђена љубав божанска, нарочито у словесним бићима, међу која нарочито спада човјек.
Тако да, онај који је близак Богу, који ходи путевима правде и истине Божије, он се испуњује и љубави Божије. Он је носилац те љубави и он сам постаје љубав. Зато је Бог и створио нас људе овдје на земљи, да будемо носиоци правде Божије и чувари правде Божије и да будемо носиоци и чувари Божије љубави. Нема другога циља људскога живота од тога циља. Мале ријечи, а велики задатак за све људе, за све земаљске народе. Бог је у правди, а не у сили. Правда, по народној ријечи, држи земљу и градове. Правда је она која управља људским животом и оно за чим чезне човјек кроз сва времена и у ово наше вријеме. Ништа није потребно нама људима колико правда и праведни однос човјека према човјеку, праведни однос човјека према творевини Божијој. Она правда, која је божанско својство, да постане и човјеково својство и љубав, која је Бог, да постане основна плоча нашега живљења и нашега понашања. Бог нам се јавља и открива као љубав, љубав која не тражи своје, која се не горди, христолика и боголика љубав као наше звање и призвање.
Зато је и Свети Исидор Пелусиот, кога данас славимо, који је живио у она древна времена, у вријеме патријараха александријских Теофила и Кирила, он је говорио да је оно што се тражи од људи јесте да ходе врлинским животом, животом правде Божије. И рекао је да је много важније и боље ходити врлинским животом, него бити краснорјечив. Знати красне, добре и мудре ријечи је добро, али ако човјек Бога не свједочи дјелом и истином, него само ријечима, онда то није истинско и право величанство. ,,Неће онај који ми говори: Господе, Господе, ући у царство небеско, него онај који твори вољу Оца мога на небесима.” Онај који не говори о врлини, него онај који твори врлину и који, творећи врлину, уствари дјела дјело Божије, Бога који је врлина по Својим својствима. Онај који твори Његову врлину, постаје носилац и свједок Његове врлине, Његове љубави и Његове правде. Такви су били свети Божији људи, такав је био и Свети Исидор Пелусиот. Такав је био и Николај Исповједник, који је, ходећи путем правде Божије, Господа свједочио и својим исповједањем истинске вјере Божије, као што је такав био и Свети Јосиф Новомученик, који је, у 17. вијеку, остао вјеран Христу и није дозволио да скрене са правога Божијега пута и са исповједања праве вјере под притиксом Агарјана његовог времена, него је Господа посвједочио праведно и чисто и узвишено, својим животом и својим страдањем.
Господу нашем, носиоцу правде и Ономе који је вјечна љубав, који је диван у Својим праведницима и светима Својим, нека је слава и хвала, у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
