На данашњи дан, 17. фебруара 1871. године рођен је српски писац и дипломата Јован Дучић, члан Српске краљевске академије, чије је стваралаштво изузетне версификације ударило печат српској поезији у првој половини 20. вијека.
Завршио је учитељску школу у Сомбору и био учитељ у српским школама у Босни и Херцеговини, послије чега је студирао права у Женеви и Паризу, гдје је дипломирао. Од 1912. до 1941. био је дипломата краљевина Србије и Југославије и амбасадор у великим европским градовима. Заједно с писцима Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем, такође истакнутим српским интелектуалцима, у Мостару је покренуо књижевни лист „Зора“.
Већ првом пјесничком збирком „Пјесме“ 1901. представио се као надахнут лиричар обузет темама бола и усамљености, љубави и смрти.
У Другом свјетском рату је међу првима јавно указао на злочиначку природу усташке Независне Државе Хрватске и на геноцид над Србима. Послијератна званична књижевна критика проказала га је као четнички опредијељеног. Осим пјесама, од којих су неке непролазне вриједности, писао је прозу, путописе, есеје, студије. Умро је 1943. у САД и његове кости су почивале у држави Индијана до 22. октобра 2000. године, када су пренесене у Требиње.
ХИМНА ПОБЕДНИКА
Победа ће прећи све путеве наше,
и огледнути се у дну свију река;
Умирућим дати кап из своје чаше,
а новорођеним кап отровног млека.
Ова иста поља што крв једних жали,
уродиће другим причешћем и хлебом;
И траг ових истих сто су данас пали,
видеће се сутра како светле небом.
Јер доцније крупни огњеви да плану,
треба искра оних што умру у сјају;
Само зоре које из очаја свану,
прикажу гроб претка и пут нараштају.
Јер је отаџбина само оно куда
наш зној падне где је крв очева пала;
И плод благословен рађа само груда
где су мач зарђан деца ископала.
Само буктињама збори се кроз тмине;
у зрцалу мача будућност се слика;
Преко палих иду пути величине;
Слава, то је страшно сунце мученика.
