Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цетињском манастиру, 14. фебруара 2010. године
У име Оца, и Сина и Светога Духа.
Данас, браћо и сестре, прослављамо два велика догађаја у историји неба и земље, у историји рода људскога, у историји нашега људскога спасења, а такође данас, у ову недељу, започињемо један, такође велики празник. Припремамо се за почетак Великога и светога поста, поста који није ништа друго него је припрема за прослављање тих догађаја: Сретења и Васкрсења. Најдубља чежња свих људи свих времена, и оних најпростијих и ониј најумнијих, како и на који начин се срести са Богом, како и на који начин видјети лице Божије. Све људске туге и све људске патње и све оно што је човјек кроз историју радио, имало је управо, свјесно или несвјесно, ту жељу и тај циљ како видјети Бога, како се с Богом срести и како Бога загрлити, како наћи Бога. Јер човјек, као словесно и као радосно биће, знаде да све оно што се догађа са њим на земљи, од рођења до смрти, и све оно чиме живи и са чим се сусреће, ако се не просвијетли и не освијетли тим сусретом, сусретом са Оним који је Творац неба и земље, који је изњедрио човјека, изаткао га у утроби материној, Онога који је Почетак и Крај, Онога који је свјетлост истинита и живот истинити, ако Њега не сретне, ако се са Њим не види, онда људски живот и живот овога свијета нема смисла, нема значења.
Управо то Свето Сретење, Бога и Човјека, Сретење Исуса и Симеона Богопримца, то примање у своје руке, у свој загрљај, Христа Бога, од Дјеве рођенога, од стране Симеона, то се догодило на овај Свети празник Сретења, кога данас прослављамо, управо зато што је сјутра почетак Великога поста, па га је Црква премјестила на данашњи дан, да буде прослављен достојно тај свети догађај. Симеон Богопримац, за кога постоји оно дивно предање како је у своје вријеме преводио књигу пророка Исаије са још седамдесет преводилаца, са јеврејскога на јелински језик, па је преводећи наишао на онај стих, који гласи: „И дјева ће зачети и родиће сина и надјенуће му име Емануил.” Он је, видјевши ту ријеч, у јеврејском језику, помислио: „Како је то могуће?” Па је хтио да напише „млада невјеста” или „млада жена ће зачети сина”. И онда му се јавио Господ и рекао му: „Преведи и напиши онако како приче. И обећавам ти да нећеш умријети све докле не видиш Онога о коме је прорицао пророк Исаија.“
Tако се и догодило. Дочекао је дубоку старост Симеон Богопримац и, као што смо у право чули у Светом Јеванђељу, дијете је донијето у осми дан да буде обрезано и Симеон Богопримац је изговорио оне ријечи које ми непрекидно понављамо до данас и понављаће их Црква Божија до краја свијета и вијека:
„Сада отпушташ у миру слугу Свога Господе. По ријечи Твојој, видјеше очи моје спасење Твоје, које си припремио пред лицем свих народа, свјетлост на просвећење незнабожаца и у славу народа Твога, Израиља.” Свјетлост га је обасјала, свјетлост која је рођена од Пресвете Дјеве – вјечни Господ.
И он је изговорио ове ријечи и посвједочио истинитост ријечи светога пророка. Срео се са Господом и загрлио Господа. Ако је један човјек имао тај дар да загрли Господа, онда има наде за све људе и за све земаљске народе да се сретну са Господом. Црква Христова, у којој се ми крштавамо, није ништа друго него мјесто Сретења нашег са живим Господом и непрекидног сретања. Мјесто гдје се ми припремамо, као што се Симеон Богопримац припремао, да и сами постанемо Богопримци, да примимо Господа вјером, надом и љубављу. Да се усели Господ у наше срце, у наш ум, у нашу душу, у наше тијело и наше биће и наш живот, у живот овога свијета. Да се усели Господ и сила Његова, пуна благодати и истине. Да се усели у нас она свјетлост која је засијала, и то је онај други велики и свети догађај, из Христовог гроба на дан Васкрсења. То васкрсење ми прослављамо сваке недјеље. Непрекидно славимо васкрслога Господа, од Дјеве рођенога, од Симеона Богопримца, у наручје примљенога. А овај Свети пост, ова пучина морска, како је називају свети пјесници, коју треба да препливамо, није ништа друго него је припрема да се сретемо са Господом. Зато ћемо вечерас и читати оне дивне ријечи светога пјесника и изговарати, пјевајући Господу: „Како засија благодат Твоја, Господе, засија просветљење душа наших. Ево вријеме благопријатно, ево вријеме покајања. Одбацимо дјела таме и обуцимо се у дјела свјетлости, да би, препливавши велико море поста, достигли да прославимо и Васкрсење Господа и Спаса нашега Исуса Христа који је спас наших душа и осветљење и просвећење нашега живота.”
Дакле, одбацимо дјела таме и обуцимо се у дјела свјетлости, ријечи светога пјесника, које је записао Свети апостол Павле, и чули смо их данас из његове посланице. Оно што помрачује нас људе, то је несавршенство наше природе. Оно што помрачује још дубље наш ум, срце и душу, то је наше отуђивање од Бога, удаљавање од лица Божијега. Губљење вида за ту свјетлост којом нас је Бог обдарио, родивши се од Пресвете Дјеве, сусревши се са Својим савременицима, док је на земљи живио, и васкрсавши из мртвих. Та свјетлост Божија је оно чиме ми дишемо и живимо, ради чега живимо и ради чега дишемо. Та свјетлост је она која је засијала из гроба, на дан Христовог Васкрсења тродневнога, то је она свјетлост која је обасјала Симеона Богопримца. То је та свјетлост на коју нас призива Црква Божија да је задобијемо, ослобађајући се од страсти, од гријеха, од свега онога што помрачује зенице наше душе. И зато је Црква и установила овај Свети пост, четрдесетодневни пост, како би се у току тога поста суздржавали не само од хране тјелесне, која оптерећује човјекова чула, него да би постили и тјелесно и духовно. Да би одсјецали од себе све оно што нас помрачује, што нас удаљује од Господа, од сусрета са Њим. Да се ослободимо свих страсти, од огреховљености, од помрачености ума, од скрнављености срца, да се помиримо једни са другима, да би нас небески мир обасјао да се помиримо са Господом. Да се испунимо оним што нам је Бог подарио и што нам је Господ обећао и да се тако припремамо и припремимо за сусрет са Господом, не би ли и ми постали Богопримци, као Симеон Богопримац. Примајући, кроз покајање, очишћење и исповјест и помирење, примајући тијело Господње на начин на који га је Симеон Богопримац примио, примајући га у тајни причешћа, и кроз то примање Господа, да постанемо истински и прави Богопримци.
Зато се радујмо што нам је Господ подарио ова два велика, страшна догађаја, судбинска догађаја и за небо и за земљу, за људски род и сва створења, видљива и невидљива. Подарио нам је дар Сретења, могућност да се са Господом сретнемо и обасјао нас свјетлошћу Богопознања, познања Христа Господа, свјетлошћу Његовог Васкрсења. И припремимо се да препливамо ову дивну пучину дивнога поста, постећи тјелесно, постећи духовно и спремајући се да се са Господом сретнемо, да Га прославимо својим животом, својим дјелима, радујући се Његовом Васкрсењу и нашем васкрсењу и радујући се сусрету са Њим, Господом нашим, коме нека је слава и хвала, у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
