Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Дајбабе поводом петогодишњег помена блаженопочившем оцу Луки Анићу, 10. фебруара 2018. године
Рече Господ Јеврејима који Му дођоше: ,,Заиста, заиста вам кажем, ко ријеч моју слуша и који вјерује у Онога који ме је послао, има живот вјечни. Не долази на суд, него је прешао из смрти у живот.” Ријеч је Господња коју посебно читамо када испраћамо некога из овога пролазнога живота у онај вјечни и непролазни живот или се сјећамо некога ко се упокојио. А данас је посебни дан сјећања на оне који су се упокојили, дан Задушница. Дан у који се сјећамо свих оних који су се упокојили у страху Божијем, од Адама до данашњега дана. Црква има памћење које није просто људско памћење, него је Божије памћење. И као што Бог све памти и сабира све у вјечној мудрости Својој, тако и Црква Божија, која је тијело Његово, чија је глава сам Господ Исус Христос, и она памти све оно што се догађа, и што се догађало и све што ће се догађати на земљи. Никога не заборавља Црква Божија, нарочито не оне који су се упокојили у страху Божијем, оне који су слушали ријеч Божију и вјеровали Ономе који је послао самога Господа.
Зато нам Свето јеванђеље каже да се не чудимо томе, јер ,,долази час када ће сви они који су у гробовима чути глас Сина Божијега. И изићи ће они који су чинили зло у васкрсење живота, а који су чинили зло у васкрсење суда.“ Глас Господњи одјекује у дубинама творевине, глас Господњи је онај који дарује живот вјечни и непролазни. На то нас нарочито подсјећа овај празник Задушница, када се сјећамо свих оних који су чули глас Сина Божијега, који Га чују и који Га слушају и овдје на земљи и они који су Га слушали и који Га чују у Његовом царству вјечном и непролазном.
Сам назив Задушнице је чудесан и лијеп. Дакле, принос молитава и принос сјећања за душе свих оних који су прешли из овога живота у онај вјечни и непролазни. Задушнице се нарочито празнују уочи великих празника и догађаја, као што је сад велики празник и догађај почетак Великога поста, односно наше припремање за прославу Христовог Васкрсења. Пост је наше сараспињање, душе и тијела, распетоме Христу. А сараспињање је припрема за Његово Васкрсење. Исто тако, и уочи Божића имамо Божићни пост. Уочи Успенија Пресвете Богородице, оне која је родила вјечно Слово Божије, такође имамо тај празник и сјећамо се тако свих оних који су се упокојили. А овдје, у овој светињи Светога старца Симеона, посебно се сјећамо њега који је саградио и открио ову светињу. Сјећамо се и онога чобанина коме је Бог јавио тајну овога светога мјеста, који је касније постао и свештеномонах. Сјећамо се и оних који су овдје служили у међувремену. И оца Романа Шћекића, који је ту служио у оним најтежим послијератним временима, у вријеме гоњења Цркве Божије па страдања и ове светиње. Сјећамо се и оца Теодосија, који је наставио дјело старца Симеона, подизањем овога горњега конака.
А ево, данас се посебно сјећамо нашега оца Луке, који се овдје упокојио у страху Божијем и у духу покајања. Покајање је најљепши цвијет људскога поштења. Зaто није чудо да је Господ и Своју прoповјед почео са ријечима: ,,Покајте се! Јер се приближило царство небеско.” Покајање је у Духу Божијем радовање. Тај дух покајања је онај дух који је красио све свете Божије људе кроз историју и све истинске хришћане. Ми данас посебно прослављамо Светога Јефрема Сирина и Исака Сирина, нарочито Светога Јефрема, чију ћемо молитву читати у току овога Светога поста. Она дивна и чудесна и покајна молитва: ,,Господе и Владико живота мога! Дух лењости, чамотиње, властољубља и празнословља не попушти на мене. Духа цјеломудрености, смиреноумља и трпљења у љубави подари ми. Господе царе, помози ми да будем свјестан грехова својих и да не осуђујем брата и сестру своју, јер си благословен у вијекове вијекова. Амин.” У овој малој молитви је сабрана сва етика хришћанска. С једне стране, указано је на темеље онога што је гријех и што је зло и што рађа зло у људском животу: лењост, чамотиња, празнословље, властољубље и гордост. А онда су ту и оне основне врлине људске, на које нас је позвао Господ: цјеломудреност, смиреноумље, трпљење и љубав. Дух цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, а онда позив да не осуђујемо брата свога и да се непрекидно сјећамо својих гријехова, а не гријеха туђих. То је основно својство истинских и правих људи, који не осуђују друге и не критикују друге, него се непрекидно сјећају на своје гријехове и на њих се подсјећају. Такви су били прави покајници, такав је био и Свети Јефрем, такав је био и старац Симеон, који је овдје утемељио, на својим моштима, ову светињу.
Тим духом је био озарен и наш отац Лука, кога сви памтимо и кога се сјећамо и надамо се да се он за нас моли на небесима, заједно са старцем Симеоном, коме је послужио последње дане свога земаљскога живота и моли се да Господ и нама подари духа цјеломудрености, смиреноумља, трпљења, љубави и да нас научи да не осуђујемо ближњега свога, него да се сјећамо гријехова својих. Велика је и дивна ова Божија светиња која нас овдје сабира, ево више од једнога стољећа. И наставиће да нас сабира и спомен старца Симеона и оних који су се овдје подвизавали послије њега, да нас сабира Господ овдје, да се учимо у право овој науци. Вјечној, Божијој науци и да се учимо, прије свега, великоj и светој истини да је човјек бесмртно биће, створен за вјечност и бесмртност и да је призван да чује глас Сина Божијега и да се покаје за гријехе своје, да би са Господом и овдје живио на земљи и да би се уградио у вјечно и непролазно царство Божије, царство Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
