Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Горњим Бандићима, 7. фебруара 2015. године
У име Оца, и Сина и Светога Духа. ,,Боже свети, који у светима обитаваш, Ти си све из ничега, из небића произвео у биће, створио си човјека по слици и прилици Својој и обдарио га чудесним даровима.” Увијек ову молитву читамо за вријеме Свете литургије, молитву чита свештеник или епископ у олтару, прије пјевања оне дивне и чудесне, ангелске пјесме: ,,Свјат, Свјат, Свјат Господ, Саваот, јер си свет, Боже наш, и у светима почиваш и Теби славу узносимо, Оцу, и Сину и Светоме Духу.” Све је у Цркви Божијој у знаку Свете Тројице, јединога Бога светога, који у светима обитава. А кад кажемо да је све у Цркви Божијој у знаку Свете Тројице, онда то значи да је све што постоји, и начин на који постоји, у знаку Свете Тројице: Оца, и Сина и Духа Светога. Није чудо што и ми себе запечаћујемо тим светим именом, именом Оца, и Сина и Духа Светога.
А велика и света тајна јединога Светога, који у светима обитава, Бога живога и вјечнога, у Тројици прослављанога, то је најдубља тајна не само људскога живота, него и живота свеукупне божанске творевине. То је најдубља тајна, неизрецива, неописива, неисказива тајна Онога из кога је све никло и израсло и чије је име уписано у свему што постоји, а нарочито у људском бићу. Његовом савршенству стреми све оно што постоји и што је Бог саздао Својом руком. Света Тројица, Отац, и Син и Свети Дух, то је суштина Јеванђеља, то је суштина вјере хришћанске. По тој вјери ми хришћани се разликујемо од свих других вјера и невјера овога свијета. Од искони човјек има сазнање о постојању Божијем. И на разне начине, у свим временима, то осјећање и сазнање о постојању Бога или, како народ каже, неке силе невидљиве, оно је изражено некад исправно, а некад и на погрешне начине, али и кад је погрешно то свједочи да човјек, као несавршено биће, не може схватити ни себе ни свијет око себе без поимања те неке дубље тајне на којој почива свијет и на којој почива људски живот.
Али та света тајна се најсавршеније открила, а људски ум и разум није у стању да је спозна. Може да је предосјети на овај или онај начин по своме разуму, као словесно биће, али није у стању ту велику и свету тајну, Свете Тројице, да људски ум, људско знање, ма колико оно било савршено, да појми. Само је Бог Онај који је ту тајну јавио и објавио ту тајну човјечанству, преко светих пророка, преко Сина Свога јединороднога, од Дјеве рођенога, Христа Бога нашега, једнога од Свете Тројице, преко Својих светих апостола. И та тајна је тајна коју носи у своме срцу, у својој души, у своме сазнању Црква Христова и по томе се она разликује, као што рекосмо, од свих могућих религија и свих могућих идеологија овога свијета. Сазнати да је Бог један, али у исто вријеме и тројичан, да је Отац, и Син и Дух Свети заиста неизрецив.
Ту тајну је посвједочио сам Господ, када се родио од Пресвете Дјеве и када нам је објавио Бога Оца и научио нас ону молитву коју стално понављамо на свим земаљским језицима: ,,Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје.” Већ је у тој молитви Господ указао на ту свету тајну, иако на први поглед то не изгледа тако. Не само што нам је открио тајну Оца Свога и Оца нашега, не каже ,,Оче мој”, него ,,Оче наш који си на небесима, да се свети име Твоје”. Tим ријечима је указао на друго лице Свете Тројице, на Сина Божијега јединороднога, на име које је изнад сваког имена. ,,Да се свети име Твоје” то јест ,,Син Твој јединородни”, Oн је Тај који Тебе открива и који Тебе јавља, Он је име Твоје.
И оно треће ,,да дође царство Твоје”. Царство Његово, царство које нема краја јесте у право Свети Дух, царство Духа Светога, царство Оца, и Сина и Духа Светога. Зар тако и не почињемо Свету литургију? ,,Благословено царство Оца, и Сина и Духа Светога, сада и увијек и у вијекове вијекова. Амин.” Ту велику и свету тајну, од свих ученика Христових и свих пророка, најдубље нам је открио Свети Јован Богослов, онај који је написао Јеванђеље по Јовану. Онај Јован који је био млад, који је био цјеломудрен, који је сав био испуњен Духом Светим, и у чистоти свога срца спознао је тајну јединороднога Сина Божијега, Цјеломудренога, прије свих вијекова, од Оца рођена. И он је записао оне свете ријечи, о којима су написани томови и томови књига и биће писане до краја свијета и вијека:
,,У почетку бјеше Логос и Логос бјеше у Бога и Логос бјеше Бог. Све је кроз Њега постало и ништа без Њега не поста што је постало.”
Логос, вјечно Слово Божије, вјечна Ријеч Божија, кроз коју је настао свијет и човјек, које је постало тијело, као што такође свједочи Свети Јован. Логос, Ријеч Божија, сила божанска, Она се родила од Духа Светога и постао је човјек и примио људско тијело. Слово је постало тијело и постао један од нас, од људи. Дакле, Свети Јован Богослов, на ту тајну другога лица Пресвете Тројице, наравно и тајну Бога Оца и Духа Светога, посвједочује на основу свједочанства самога Слова Божијега, Логоса Божијега, од Дјеве рођенога. У историји Цркве било је много мудрих људи, Богом надахнутих, Богом озарених људи, светих Божијих људи. Сваки од њих је свједочио, на свој начин, живога и вјечнога Бога, у Тројици слављенога. Али само тројицу је Црква назвала богословима: први је Свети Јован Богослов, који је написао ово Јеванђеље, други је Свети Григорије Богослов, кога данас прослављамо. (Свети Григорије Богослов, који је живио у 4. вијеку, један од великих учитеља Цркве Божије, Свети Василије Велики, Свети Јован Златоусти и Свети Григорије Богослов, њих тројица заузимају посебно мјесто у историји Цркве Божије.) А трећи је Свети Симеон Богослов, нови, у 11. вијеку. Само њих тројицу. Иако су сви били богослови, сви светитељи, сваки на свој начин је словио о Богу и говорио о Њему и свједочио Га животом својим, али су ова тројица заузели посебно мјесто.
Григорије Богослов, само да вам наведем из његовог житија једну његову пјесму. Ево сад се припремамо за Велики пост. Он је, сигурно је то чешће радио, али запамћено је да је једне године Велики пост провео најстрожије колико је то могуће човјеку и у том посту је, између осталога, ћутао! Ниједну ријеч није проговорио четрдесет дана током поста, сем у себи, молећи се Господу. И када се завршио пост, када је дошао празник Христовог Васкрсења, онда је он испјевао једну пјесму. Не знам је потпуно напамет, али знам садржај:
,,Teби који си вјечни ум, Теби приносим првине мога ума.”
Оно што сам чуо у себи последњих четрдесет дана, то приносим Теби. Теби који си вјечни Логос, вјечни Пут, Истина и Живот. Теби приносим прву ријеч на овај дан у који прослављамо Твоје Васкрсење. И онда ће да каже: ,,Ти који си Вјечни Дух животворни, који све уживљава Собом, Теби приносим првине мога духа, моје душе.”
Teби, дакле, који си вјечни Отац, вјечна Ријеч, вјечни Дух, теби приносим првине свога ума, свога срца, свога духа, својих ријечи, приносим Ти све на дар, на овај празник Твога Васкрсења.
Свети Григорије Богослов је назван по томе богослов, по томе што је написао пет Слова, Богословских слова, у којима он прославља управо ову велику и свету тајну Оца, и Сина и Духа Светога, бранећи ту истину, најдубљу истину живота, и Божијег и људског, бранећи је тим својим списима који су се назвали Богословски списи, Богословска слова, па је по њима он добио тај назив. Био је једно вријеме и цариградски патријарх у тешким временима, тада је био Други васељенски сабор, кад су се појавили лажни учитељи који су порицали Свету Тројицу, а нарочито порицали божанство Духа Светога. Он је био на том сабору и пострадао је, чак и од својих епископа, који нијесу могли да схвате дубине његовог ума и размишљања, као што то обично и бива.
И он је поднио оставку на своју улогу цариградског патријарха и повукао се у једно мало село у Малој Азији, Назијан, зато се назива и Григорије Назијански. Иако се он повукао из овога свијета, он је тим својим повлачењем Господу послужио и до краја свога живота, до последњег издисаја, свједочио и чезнуо да се сједини и сјединио се са Оцем, и Сином и Духом Светим.
Дакле, Света Тројица, Бог наш, истина вјечна и непролазна, кроз коју и ми живимо и дишемо и која је уписана у нашем срцу и нашем бићу. Ето, управо у тој слици коју имамо у себи, види се да смо створени по слици Божијој, узети са лика Божијег. Лик са кога смо створени, по Светом апостолу Павлу, јесте управо Логос Божији. Он је икона, Он је слика Бога живога, Оца небескога, па зато и каже: ,,Ко је видио мене, видио је и Оца.” каже сам Господ. А ми смо онда узети, Бог Отац и Дух Свети, силом Божијом нас је обликовао по лику самога вјечнога Логоса Божијега, обликовао нас је по Његовом лику и по Његовом подобију, уградио је у нас ту велику и свету тајну Свете Тројице. Човјеков ум, човјеков разум, човјеково срце – то је тројство у нама самима! Или човјекова душа, човјеково тијело и човјеков ум – опет тројство које је уграђено у нас и које је слика те вјечне и неизрециве тајне Божије! На тој тајни почива свијет, почива човјек, почива историја, на вјери у ту тајну почива људски живот. Без те и такве вјере, нема човјеку напретка, нема човјеку смисла његовог живљења овдје на земљи. А ми хришћани смо они који том вјером живимо, у ту вјеру се крштавамо, у име Оца, и Сина и Духа Светога. Та вјера је, у право, темељ нашега постојања и то је оно што је најсветије у човјечанству. Гдје год било и ма колико их било, ако буде само један који ће сачувати ту вјеру, има смисла постојање на овоме свијету. Без тога, без те вјере, људи губе свој смисао, људи губе пут свога живљења, као што се ми данас налазимо, свеукупну човјечанство можда, више него икада у историји, на беспућу, на губљењу пута.
Модерно човјечанство је данас на том беспућу. Све што се догађа у савременом човјечанство је, будите увјерени, затровано тим беспућем, управо зато што је затровано невјерјем, дубље гледано невјерјем. Има ту и вјера, и невјерја, и маловјерја, има ту и пасјих вјера, како би рекао народ о човјеку, али и те праве, тврде, Божије вјере у Оца, и Сина и Духа Светога, вјере у Бога љубави! Јер управо то и јесте тајна: да љубав није емоција животињска или људска, него је вјечна истина на којој почива све што постоји, а то је Отац, и Син и Дух Свети. Ако човјечанство изгуби ту вјеру у вјечну љубав, онда се губи вјера и у људе, губи се вјера у човјечанство, губи се вјера у смисао људскога живота. Онда човјек са пута којим треба да иде одлази у беспуће. Из земље живих, која је земља Оца, и Сина и Духа Светога, одлази у земљу недођију! Губи човјек свој пут, губи човјек свој смисао, губи човјек своје назначење!
Зато се дижу храмови Божији, као свједочанство те вјере. Зато се увијек сабирамо око храмова Божијих. И нека су благословени они који су подигли овај Храм Светога Јована Крститеља и који су га очували у она тешка, безбожна времена, која нијесу давно била. Друкчије је оно безбожништво које је тада владало од оног које данас почиње да влада. Само будите увјерени, ово данашње је опасније и опакије, нечовјечније од онога које је владало овдје код нас. А и оно безбожништво је, на неки начин, породило ово савремено беспуће.
И зато, нека су благословени они који чувају храмове и они који се сабирају око светих храмова, који се тиме сабирају око те истинске вјере на којој почива људски живот и смисао, вјере у Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
