Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Дајбабе, 5. фебруара 2010. године
На крају ове Свете литургије пређеосвећених дарова, у њој је садржано наше обраћање Господу, каже се између осталог: ,,Боже неизрецивих и невидљивих тајни, у коме су ризнице мудрости и знања, Ти си нас удостојио да стојимо пред жртвеником Твојим као пред престолом славе Твоје и да Ти приносимо свете жртве миомирне. И приносећи жртве, да се Теби молимо да очистиш нашу савјест, наша срца, наше умове, како би се у наше срце и наше душу уселио Син Твој, који је рекао: Ко једе Тијело моје и Крв моју, у њему пребивам и боравим. Да би, када се усели Твој Син у нас, Дух Свети се уселио у нас и ослободио нас сваке ђавоље лукавштине у нашем дјелању, у нашим ријечима и у нашем разуму.” Овим ријечима свете молитве, коју је записао свети писац Божији, садржано је све оно што нам Бог дарује и на шта нас призива.
На првом мјесту је садржана мудрост и знање да је Бог онај који у Себе скрива неизрециве и невидљиве тајне и пуноћу ризница мудрости и знања и да је Он тај који је нас удостојио да Му приносимо жртву, стојећи пред жртвеником као пред престолом Његовим. Његов небески престо, силаском Сина Његовог јединородног, сишао је међу нас и Он се јавља нама и посвједочује светим жртвеником на коме приносимо Њему дарове, приносимо бескрвну жртву, приносимо Тијело и Крв Његову, сагласно Његовој ријечи божанској коју је изговорио на Тајној вечери. Дакле, та велика и света тајна се јавља, а у исто вријеме и призвање нама да очистимо душе своје и тијела своја. Да их осветимо и просветимо, да би Он, који је једини Свети, могао да се усели у нас. Он који је пун благодати и истине, јединородни Син Божији, Он, вјечни Логос Божији, који се усељује у нас нашим живљењем по Његовим заповјестима, а посебно Његовим Тијелом и Крвљу. Тако да сила Духа Светога, која нас очишћује и освећује и просвећује, и тијело наше и душу нашу, она нам даје снагу да се ослободимо сваке ђаволске лукавштине која дјелује у нашем дјелању, у нашим ријечима и разуму.
Ђаволска лукавштина је оно у нама што није од Бога. Ђаволска лукавштина је зло усмирење наших чула, нашег унутарњег човјека, нашег срца, наших осјећања, нашега разума. И тим злим усмирењем, у нама се рађа оно што Свети оци Цркве Божије и откривење Божије назива тјелесним мудровањем. Двије су врсте мудровања: мудровање тјелесно и знање, оно што Свети апостол Павле назива филозофијом по човјеку, по свијету, и знање и мудровање, то јест мудрост која је по Богу. Мудрост која је сами Бог, Премудрост Божија, која сагради себи дом, као што је записао древни пророк. Премудрост Божија, која је Дух Свети, који очишћује, просвећује и освећује и ослобађа човјека од свега онога што га поробљује, што га помрачује, што га оземљује, што га приземљује, што га лишава крила која му је Бог подарио да би тим крилима полетио ка небесима и да би тим крилима узрастао у мјеру раста висине Христове. Ђаволска лукавштина и тјелесно мудровање је оно што нас поробљује овдје на земљи свакодневно. Сваког тренутка смо у опасности да, кроз раслабљеност наше воље и наших осјећања, да се препустимо тој ђаволској лукавштини и да она дјелује у нама и да, како каже Псалмопојац Давид: ,,Грешници ударају по нашим леђима.” И да тјелесно мудровање помрачи и зароби наш ум и наше срце и нашу душу. И од бића која су створена за слободу синова Божијих, да постанемо измећари ђаволске лукавштине, тјелесног мудровања, мрака, смрти и пролазности.
Смрт и пролазност, ђаволска лукавштина, тјелесно мудровање и страсти које се из тога рађају с једне стране, а с друге стране чистоћа душе, срца и ума, отвореност душе, срца и ума за свјетлост Христову, која просвећује све и сва. И кроз ту свјетлост, обасјања нашег унутарњег човјека да би наш унутарњи ум и унутарњи разум био управитељ наших дјела, наших дјелања и наших ријечи и нашега разума. Једна молитва, молитва надахнута Духом Божијим, записана руком онога који је осјетио у себи присуство силе Божије и Духа Његовог, и с друге стране окусио, такође, и опасности тог тјелесног мудровања и ђаволске лукавштине. И зато је и нама оставио чистоћу његове ријечи и свјетлост његовог знања и његове мудрости. Да ли је ово написао Свети Григорије, папа римски или је написао неко други од древних отаца, свеједно је. Оно што је важно је да је она плод опита. Истинског, здравог и дубоког опита људског срца и људске душе и да је она настала у право као плод тога опита, очишћења ума, срца и душе и просветљења ума, срца и душе и тијела човјековог.
Нека би молитвама Светога Лава Катанскога, Преподобнога Тимотеја и старца нашега Симеона, Господ и нама подарио и обдарио нас из ризница тога Свога знања и мудрости и научио нас како да се ослобађамо од ђаволске лукавштине и тјелесног мудровања, да би могли у чистоти свога срца и душе да истински свједочимо Господа и да Му служимо у све дане нашега живота и у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
