Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Морача, 1. фебруара 2015. године
1779. године је мученички пострадао један од равноапостолник мученика Цркве Христове, Свети Козма Етолски, од Али-паше Јањинског, био је објешен. Велики проповједник, велики монах, велики духовник, велики апостол. Стизао је, могуће, чак и до ових наших крајева. Његове мошти се налазе у данашњој Албанији, у Архиепископији албанској. Помињем њега јер је остала једна његова бесједа. Дивни бесједник је био, бесједио је као Свети Јован Златоусти, кратко и библијски јасно, разумљиво за свакога слушаоца, а стизао је и проповједао по острвима јелинским, до Пира стизао, ево и до наших крајева, имамо ми један хор у Подгорици посвећен Светоме Козми Етолском. Углавном, у једној бесједи је питао слушаоце и вјернике: ,,Ако идете путем и сретнете анђела Господњег и сретнете свештеника, кога ће те прво поздравити.”
А народ одговара: ,,Свети, прво анђела.”
,,He браћо. Прво свештеника да поздравите и од њега благослов да узмете.”
,,A зашто?” питају они њега.
,,Зато што част и достојанство којег се удостојава свештеник не удостојавају се ни арханђели на небесима.”
Јер свештеник се удостојава части и великог благослова да држи у својим рукама Тијело самога Господа, Бога и Спаса нашега, Исуса Христа, да призива Духа Светога да сиђе на нас и на наше дарове и да претвори хљеб у Тијело Христово, а вино да претвори у Крв Христову. Дакле прво од свештеника узети благослов, па тек онда од анђела.
Ево, наша двојица архимандрита, отац Рафаило, игуман ове свете обитељи, Стефан, игуман Пивскога манастира, сада се поново вратио овдје у морачки манастир, гдје је и раније служио Господу. Њих двојица су примили тај чин свештенички, јеромонашки, прије педесет година. И ево, данас они обиљежавају оно што се назива златни јубилеј. Заиста, златни, то је Божији дар, да педесет година, у много тегобна и тешка времена, у времена када је било, како је записао наш Матија Бећковић, ,,боље и угледније било бити шинтер него свештеник”. Ви се тога сјећате, и ја се тога сјећам, нарочито у овим нашим крајевима је то било. Тако је било у крајевима у којима је свештеник од памтивијека поштован као светиња, као свједок Христов, дошло је вријеме да је био најпрезреније створење, за којим се пљувало, и држало за дугме и предавао баксуз. Сјећамо се ми тога овдје, и у Подгорици и ондје. ,,Предајем ти баксуза” је било речено. Е дакле, у тим временима, ова наша два архимандрита садашња, они су дошли у Црну Гору када, практично, у Црној Гори није било ниједног новог монаха ни монахиње. Било је неколико старих, предратних јеромонаха, који су ту били.
Филарет Копривица је био ту, блаженог спомена, био је Леонтије Митровић, који је био затворен у Острогу, који је Паштровић, то су били приморци. Мелхиседек, сјећам га се, игуман Ђурђевих ступова, Добриловине и Мораче и парох. У то вријеме је било неколико пароха, Мелхиседек је био једини у овим крајевима. Дакле, било је тегобно вријеме и сами Бог је послао не само њих двојицу, него још неколико, међу њима је овдје и наш архимандрит Павле из Далмације. И они су, благодарећи њима, очували и острошку светињу, тамо је био архимандрит Серафим, блаженог спомена, и цетињску светињу, па ево и морачку светињу и друге светиње, одржали су тај живи континуитет монашки, манастирски у Црној Гори. Издржали су и пљувања, и гоњења и прогоњења, колико им је Бог дао снаге, понекад су падали па устајали. Ево их, данас су дочекали овај дан, након педесет година, Бог их је удостојио да буду слуге Бога вишњега и да уграђују остатак свога живота у ове наше древне светиње.
Отац Рафаило, као што и сами видите, он је наставио оно предање великих морачких архимандрита, да поменемо Аксентија Шундића, Димитрија Радојевића, Михаила Дожића знаменитога, једног од најзначајнијих архимандрита 19. и почетка 20. вијека, Мирона Меденицу, он ме је крстио и нека га Бог упокојио. Дакле, наставио је ту традицију морачких игумана и ево, као што видите, ова светиња је поново заблистала, обновила се, прије свега духовно. Народ се поново сабира око ње, сабира се у ову светињу, као што је то чинио вијековима, од 1252. године. А велики допринос духовном повратку овој светињи управо припада нашем оцу Рафаилу, а и оцу Стефану исто тако. Зато, дошли смо данас, ја и владика Јоаникије, да прославимо Господа и да се заједнички Богу помолимо, а у исто вријеме и да се помолимо Господу за здравље и спасење наше двојице архимандрита, да им Бог подари благоје и долгоденственоје житије.
А у то име, ови наши свештеници, а и ја као Митрополит, додјељујемо још један крст, иако имају оне лијепе крстове, још један крст додјељујемо нашем оцу архимандриту. Достојан!
Транскрипт Данило Балабан
