Бесједа блаженопочившег Mитрополита Амфилохија у манастиру Светог Николе на Ободу Црнојевића, 31. јануара 2017. године
„Исус Христос, јуче и данас исти и вавијек”, ријеч великога апостола народа, Павла, која је посвједочена истина, која је посвједочена вијековима. Од времена рођења Христовога, посвједочена Његовом проповјеђу, Његовим свједочанством, посвједочена Његовим Крштењем у Јордану, Његовим Преображењем, Његовим Распећем, Његовим Васкрсењем, посвједочена и Црквом Божијом. Посвједочена и већ двије хиљаде година. Све што је грађено и што је саграђено на овој земљи, на овоме свијету и у људскоме роду, што је истинско, право, што је непролазно, што је вјечно, оно је саграђено на тој истини, на Њему, Исусу Христу, као вјечноме и истоме, Богу савршеноме, савршеноме човјеку, који је Собом јавио и објавио Оца небескога и који је послао Духа Светога животворнога, треће лице Свете Тројице, да уведе род људски и свако створење у сваку истину.
Данас ми прослављамо, у овом светом храму, на овом светом мјесту, двојицу великих свједока Христових, ученика Христових, проповједника Његових. Светога Атанасија Великога, александријскога архиепископа и Светога Максима, сина слепога Стефана, деспота српскога Бранковића и Ангелине, коју називамо и мајком рода нашега. Њих двојицу прослављамо и сваки у своје вријеме је посвједочио Христа као Сина Божијег Јединороднога, рођеном прије свих вијекова од Оца.
Нарочито прослављамо Светога Атанасија Великог, који је још као ђакон александријског Архиепископа Александра, на Првом васељенском сабору, био један од главних свједока истине о Христу, небескоме Оцу и Духу Светоме. И онај први дио символа вјере, који смо и данас читали, је у право дјело Светога, тада ђакона, Атанасија.
„Вјерујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног прије свих вијекова.
Свјетлост од свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог.
Рођеног, а не створеног.
Јединосуштног Оцу, кроз кога је све постало.
Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса,
оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човјек.
И који је распет за нас у вријеме Понтија Пилата и страдао и био погребен.
И који је васкрсао у трећи дан по Писму.
И који се вазнео на небеса и сједи са десне стране Оца.
И који ће опет доћи да суди живима и мртвима.
И Његовом царству неће бити краја.”
То је свједочанство Атанасија Великог и отаца Првог сабора. Свједочанство које је потврђено и које се потврђује кроз вјекове. Јер и ондашњи људи, који су се заснивали не на Божијој истини и на Божијем јављању и откривењу, ономе што је Бог јавио о Себи, о свијету и о творевини, него на своме знању, на своме разуму, на својим људским домишљањима, они су покушавали ту најсветију истину живота, о Христу, Оцу и Духу Светоме, да оскрнаве и да је пониште. Нарочито што се тиче личности Христове, не признајући Њега као Сина Божијега, Јединороднога. Свети Атанасије је, управо ове ријечи, које имамо у Символу вјере за Христа, да је Он: „Cвјетлост од свјетлости, Бог истинитог од Бога истинитог, рођен, а не створен, јединосуштан Оцу и Духу Светоме.” Те ријечи, јединосуштан, homoousios, у право су ријечи које је Први васељенски сабор прихватио, а које је предложио и посвједочио Свети Атанасије Велики. И зато Светог Атанасија посебно поштујемо и прослављамо кроз вијекове.
Онај други дио Символа вјере: „И у Духа Светога, Господа животворнога”, то је дио Символа који је касније посвједочен и потврђен на Другом васељенском сабору. Први васељенски сабор 325. године, а Други васељенски сабор 381. године. Тако да је у Символу вјере садржана и најдубља истина и кратким ријечима, једноставним, језгровитим, је посвједочена и пројављена та велика и света истина о Оцу, и Сину, и Духу Светоме, Богу љубави и о Христу Господу, који је, када је дошла пуноћа времена, дошао и родио се од Духа Светога и Пресвете Дјеве ради нашега спасења. Исту ту истину је свједочио и, од нашега рода Максим, син деспота Стефана и деспотице Ангелине, који је у тегобна времена, турска времена, постао монах, био у манастиру Манасији, овдје живио, ту се замонашио и постао јеромонах. А онда је касније, због турскога гоњења, пребјегао у влашку земљу и тамо је био архиепиксоп Влашке и Молдавије, познат по томе што је помирио тадашње војводе влашке, Богдана и Радула. А он је касније саградио и манастир Крушедол, заједно са својом мајком Ангелином. И тамо су пренете и његове свете мошти.
И ова светиња у којој се налазимо, на Ободу, и она је свједок ове дивне и велике истине о Христу. Свети отац наш Николај, мирликијски чудотворац и чињеница да је овдје, на овом мјесту, писан и штампан Октоих (Осмогласник), света књига из које пјевамо и у којој је записано прослављање Свете Тројице, Христа Бога истога, данас и во вијека, прослављање Њега и Његовога Рођења, Његовога Васкрсења, Његовог Преображења, Његовог Вазнесења на небеса. Овдје је и Црква на гробљу, и Црква Светога Атанасија, па ћемо ми сада отићи у ту цркву да је окадимо и да освештамо славски колач и да благословимо све оне који су се упокојили у нади на васкрсење и на живот вјечни. И у вјеру у Христа Господа, и на гробљу, у овом храму Светога оца Николаја и на оном гробљу око храма Светога Атанасија.
Данас, ево на овом мјесту, ја вјерујем одавно се то није догодило, Бог је удостојио да добијемо и новога ђакона, нашега оца Божидара. Тако да и ова светиња наставља кроз вјекове да буде живи свједок живога Христа Бога нашега, призивајући, увијек и изнова, нове душе да буду апостоли Христови, а и наш Божидар, ако Бог да биће рукоположен у Острогу, 5. фебруара и биће назначен овдје за пароха у Ријечкој нахији. Да настави оно свето дјело које се овдје догађало, ево више од пет вијекова. Да настави то дјело и свједочења овом народу Божијем, на овом знаменитом мјесту свједочења Христа Бога нашега, истога и јуче и данас, и у вијекове вијекова. Амин.
Молитвама светих отаца наших, Атанасија Великога и Светога Максима, Господе Боже и Спасе наш, помилуј и спаси нас.
Транскрипт Данило Балабан
