Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цетињском манастиру, 28. јануара 2007. године

У име Оца, и Сина и Духа Светога. Све што се догађа на овој земљи и што се догађа са нама људима, све има свој почетак и свој темељ. Тако и човјек има свој зачетак и онда има свој раст и своје узрастање. Тако и дрво које засадимо, и оно има свој почетак, посије се сјеме и из тог сјемена полако узраста дрво и узраста и добија своју крошњу и своје плодове, као посљедицу свога раста. Тако и све у животу у коме јесмо и у свијету у коме живимо, то што важи за човјеков тјелесни живот, што важи за природу око нас, за свеукупну Божију творевину, то важи и за духовни човјеков живот и његово узрастање и његов раст, има свој темељ, свој почетак, онај основни камен на коме се заснива сав живот. И као што зграда има свој камен темељац, тако и човјеков живот има своје утемељење.

Ми данас започињемо онај свијетли период црквенога и нашега узрастања, то је период Светога поста. Данас се сјећамо оне приче Христове о царинику и фарисеју, оном фарисеју који је ушао у храм Соломонов и који се хвалио како он испуњава закон Божији, како даје десетак и ради све оно што Закон заповједа. И како он није сличан том царинику поред њега, који је сматран и који је био грешник. А цариник, он је стојећи скрушен у цркви, у углу цркве, вапио пред Богом и тражио опроштај, тражио опроштење за своје гријехове, тражио да му се Бог смилује, свјестан, у својој скрушености, колико је недостојан уласка у храм и колико је недостојан лица Божијега, пред којим је стао када је у храм ушао. То понашање цариника, та његова смјерност и скромност, тај дух покајања његов, то његово смирење пред Богом и познање себе и стања у коме се налази, управо Црква поставља као камен темељац нашег духовног живота. И као што блаженства, она света љествица којом нам је Господ указао да се њоме пењемо према небесима, према царству Божијем, да узрастамо духовно у мјеру раста висине Христове, као што та љествица почиње оном првом љествицом: ,,Блажени нишчи духом, јер је њихово царство небеско.” Taко и овај цариник, испуњујући управо то блаженство, започиње промјену свога живота, преображај своје душе, започиње са тим и таквим смирењем, са том и таквом скрушеношћу, с тим и таквим познањем себе самога, своје грешности, своје несавршености.

Дакле, управо то и јесте темељ и основа истинског и правог духовног живота. То јесте основа истинског и правог знања, истинског и правог богопознања. Није ли још древни хеленски филозоф, Сократ, истакао као највећу мудрост свога времена, која гласи: ,,Познај себе самога.” И заиста, нема ничега важнијег човјеку него да позна себе самога, да позна своју мјеру, своје несавршенство. Да позна шта зна, а шта не зна. А онај који је мудар човјек, он је свјестан тога да је веома мало онога што он зна, а да је бескрајно више онога што он не зна и што му је непознато. Тако да не започиње свој живот и трагање за истинским знањем са увјерењем да он зна, него у право са осјећањем и увјерењем да не зна. И да непрекидно се труди да би стицао истинско и право знање. Тако започиње и познање самога човјека и тајни које је Бог записао у људску природу, тако започиње и познање природе и творевине. Највећи су они научници кроз историју који су започели не са увјерењем да они много знају и још мање са увјерењем да све знају, него у право са увјерењем да они веома мало или нимало не знају велике и свете тајне свијета у којем животе, тајне које су уткане у овај свијет.

Тако истински Божији људи и они су започињали свој живот са тим блаженством, са осјећањем сиромаштва свога духа, што значи са осјећањем да не знају, са осјећањем да су они призвани да непрекидно откривају Божију тајну и са смирењем стоје пред лицем живога Бога. Да познају своју немоћ, своју огреховљеност, своју помраченост, своју нечистоту душе и тијела. И да на челу тог познања своје ништавности и свога ништавила, на знању своје огреховљености, да кроз покајање, кроз непрекидно унутарње мјењање човјека, да узрастају и да се пењу светом љествицом, која узводи ка истинском познању човјека, свијета, Бога и која узводи према ономе, што Господ назива у Јеванђељу, царству небескоме.

Такав је дакле био цариник. Он је у духу покајања, у духу себепознања, познања огреховљености и свога незнања стојао пред лицем Божијим скрушено. Смирено. И зато је, како каже Јеванђеље, он отишао оправдан, а онај фарисеј, лицемјер, који је мислио да је довољно да угоди Богу, да позна Бога то што испуњава формално и на спољашњи начин испуњава закон, онај је отишао испуњен те своје уображености и своје гордости, у суштини свога незнања. Непознавања ни себе ни стања у коме се налази, неиспуњења истинског и правог закона Божијег, а кроз то и незнања велике и свете тајне божанске љубави и божанске милости.

Дакле, сагледавајући на основу онога што нам Господ саопштава преко ове дивне приче о царинику и Фарисеју, ми познајемо да је камен темељац нашега истинскога знања и богопознања и познања себе и свијета око себе, управо оно цариниково смирење, дух његовог покајања и његова спремност да мјења из основе свој живот, да мјења на новом темељу, на новом камену свој живот и да задобија истинско и право знање о Богу, свијету и човјеку. Ето зашто је Црква управо ову недјељу прославила као почетак Светога поста. А Свети пост није ништа друго него је призив да се пењемо истинском и правом духовном љествицом. Љествицом узрастања, усавршавања духовнога и љествицом очишћења, љествицом, на првом мјесту, удубљивања у тајне Божије, које нам је Бог открио у личности Сина Свога јединородног, удубљивања у тајне наше природе, упознање онога што разара смисао нашега живота и наше природе и онога што у ствари гради наш живот, обнавља нашу природу и што нас чини истинским и правим Божијим људима. Тим путевима, тог и таквог себепознања, ходили су сви свети Божији људи.

Тим путем је ходио и Свети Павле Прости, кога ми данас прослављамо и Свети Јоаким Осоговски, савременик и саподвижник Светога Јована Рилскога и Светога Прохора Чинскога, то је 10. вијек, у вријеме тројице великих подвижника Цркве Христове и словенскога коријена. Сва тројица оних, као и сви свети Божији људи, као и Свети Павле Прости, велики боговидац и богозналац, који је живио у 4. вијеку, сви су они на том и таквом смирењу, смиреноумљу, на том духу покајања и себепознања, познања своје огреховљености и сљепила, градили свој живот. И узрастали духовно, отварајући очи срца свога и ума свога, не само тјелесне очи, и гредећи за Господом, носећи Његов Часни крст. За овог Павла Препростог, рекао је велики Антоније да он није достојан да помене име његово. Када га је посјетио, Павле који је био прост, није био учен, али је његово знање и његова мудрост била утемељена на тој једноставности, чистоти његовог срца, па је рекао Свети Антоније да је видио Илију Пророка, видио Јована Крститеља, али Павле, кога је видио и кога је срео, он је већ у рају Божијем. Управо зато што је Павле, на том светом темељу светога смирења, градио свој живот, на духу покајања, тако је постао истинити сасуд благодати Божије.

Тим путем су кренули сви свети Божији људи. Тим путем је гредио Свети Јован Крститељ, чију руку цјеливамо, који је проповједао: ,,Покајте се! Јер се приближило царство небеско.” Покајање као предуслов за добијање царства небескога. Тим путем је ходио Свети отац наш Петар Цетињски, тим путем је ходио Свети отац наш Сава, архиепископ и просветитељ српски и васељенски. Ходајући тим путем, он је постао светитељ Божији и постао је просветитељ. Он је, ево кроз вијекове, удостојен да просвећује читава покољења као светитељ Божији, као онај који се пењао том светом љествицом и постао учитељ пута који води живот.

Нека би Господ молитвама Светога Павла и Јоакима Осоговског, Светога оца нашега Саве и свих светих, и нас удостоји да ходимо у овом кратком земаљском животу, тим светим путем, темељећи свој живот на смирењу, на покајању и градећи своју душу светим врлинама и светим Божанским тајнама. Господу нашем, дивном у светима, смиреним угодницима Својим, нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

 

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This