Izaberite stranicu

У редовној емисији Радио Светигоре “Поп рецензије” свештеник Гојко Перовић је коментарисао најновију јавну полемику око постављења свештеника Николе Маројевића у Управни одбор Универзитета Црне Горе, и навео како се ” у научној теорији, и у политичкој друштвеној пракси прави разлика у појмовима секуларно друштво па и секуларна држава – на једној страни и секуларизам као виђење свијета, одређена философија, идеологија – на другој страни”:

“Дакле, изрази секуларност или секуларизација односе се на стање друштва, на друштвену реалност и процесе у њој, па и ако хоћете односе се и на државни, уставни поредак… који је изгласан, договорен. Секуларна држава и њени прописи представљају друштвена правила игре којих се сви морамо држати. Док секуларизам (ево по звучности ћемо га препознати и запамтити по томе што личи на комунизам или неки други…. изам) представља поглед на свијет, идеологију.”

На питање у чему је стварна разлика између ових појмова, Перовић појашњава да то јесте тема за ширу и слојевиту елаборацију, али за потребе данашње емисије он је подвукао:

“Из перспективе Цркве – самој Цркви одговара да живи у друштву и држави гдје су инститиционално, организационо држава и Црква одвојене. Али то не значи да свештеник не може да ради на универзитету, да не ради на неком државном послу, да не буде љекар, на примјер. Као што не значи да Црква не може предложити да предсједник државе буде на челу црквено-државног организационог одбора за прославу 800 година Ђурђевих ступова; да Црква или исламска заједница не треба да добију материјалну помоћ од Владе… итд, итд. Дакле одвојеност да! Али и сарадња – да! Деценијама на Цетињу успјешно, пожртвовано и хумано раде римокатоличке часне сестре у државној Болници “Данило Први”. Цетињски свештеници су у вријеме комунизма радили као службеници у банци или у државном Савезу за слијепе… Хоће ли неко да каже да је свештеник др Борис Брајовић, професор философије на Философском факултету у Никшићу.. несавјесан, нестручан…. јесу ли ове медицинске сестре нестручне… зато што су у мантијама?”, запитао се прота Перовић.

Он је поновио да је управо то секуларизација… секуларно друштво.

“Она има и неке радикалније форме, са већом или мањом удаљеношћу државе и вјерских институција, али овдје истичемо домете до којих је дошло црногорско друштво и којима сличних примјера имамо у земљама чланицама ЕУ, а да не говоримо овдје о вјековној традицији црногорске државе. (погледајте само колико је секуларан Законик књаза Данила – коме неупућени људи приписују раскидање односа са Црквом)”, нагласио је о. Гојко.

“На другој страни секуларизам као тенденција, као свјетоназор…  може имати и неке своје агресивне форме, тоталитарне, које се залажу за потпуно протјеровање религије из јавног живота па и јавних институција. Имате секуларизам који је милитантан и који тражи потпуно рас-црковљење обе-свећење јавне сфере. Са таквом идеологијом Црква се никад неће сложити нити се са таквом крајношћу по логици ствари може наћи компромис”, истакао је свештеник Перовић.

Свешетник Перовић је подсјетио да је “само значење израза – секуларно – везано за усмјерење пажње човјекове на овој вијек, на ово “сада и овдје”, а истовремено препуштање црквама и вјерским заједницама пропагирање будућег живота и Небеског царства.

“И видите – то је раздвојено институционално, на обострано задовољство и државе и Цркве. Али реално у животу обје сфере, долази до сарадње и прожимања. Погледајте колико само у секуларизованој Европи имете демохришћанских партија; каква је и колика – у сред те Европе – још увјек улога државе Ватикана, а колико опет, баш у задњих 100 година имамо научника, умјетника, јавних дјелатника који су вјерници и свештена лица и који су присутни у јавном простору па и у институцијама. Неко скоро овдј написа како је у реду да предсједник Њемачке буде пастор реформисане протестантске Цркве, али ето СПЦ није спровела реформу унутар себе, па њени попови не могу у институције! Па зар ће цивилно друштво да одређује колико је нека Црква реформисана и самим тим подобна?” упитао је он.

Што се тиче конкретне теме у вези чланства свештеника Николе Маројевића у неком Управном одбору отац Гојко Перовић каже да је ситуација сљедећа:

“Нити је Црква добила неко системско мјесто, неку загарантовану столицу у било ком одбору па да сад она делегира свог представника тамо; нити је Црква то тражила од Универзитета (нити она види ту свој интерес); нити је ко од саме Цркве тражио тако нешто. А да јесте то тако било ја бих први питао: а гдје је столица за католике или муслимане? Али – понављам, уопште се не ради о томе. И самим тим, и баш због тога немамо нарушен секуларни дух ни устројство државе.”

Он наглашава да је у једно универзитетско тијело постављен човјек који има референце научног радника, а коме његова свештеничка служба – у овом случају – није била одређење за овај избор.

“Нити отац Никола у том одбору има благослов да заступа и промовише званичне ставове Цркве. А ово отуд што га Црква тамо није ни делегирала. А не видим, право рећи, ни како би, на којој теми тамо могли да се износе црквени ставови и црквена стратегија. Да ће се он као појединац руководити својим вјерским убјеђењима – хоће сигурно. Али то ће, осим њега, да чине и други људи који су вјерници, који не носе мантије, а којих има у државној репрезентацији, у болници, у Влади ове државе”, рекао је свештеник Перовић.

Истакао је и два кључна питања: да ли се оваквим постављењем нарушава секуларни карактер друштва и државе – не. Да ли ово смета радикалним секуларистима – наравно. Али је нагласио да ћемо морати да се навикавамо на суживот и међусобну толеранцију и друштву… грађанском друштву у којем то исто друштво не уређују нечији интимни утисци него закони. А постављење г. Маројевића, колико је свештенику Перовићу познато, не крши ни један једини закон државе Црне Горе.

“И још нешто: не могу да схватим кредибилитет интелектуални и принципијелност људи – без обзира којој они странци и идеологији припадали – а који нијесу једну једину ријеч рекли када се предсједник ове државе јавно и недвосмислено бавио уређењем (именом, структуром и идентотетом) СПЦ, а сада су врло гласни код постављења овог свештеника и забринути да ли се поштује Устав. А у питању су врсни правници, дугогодишњи политичари и гласовити НВО дјелатници”, рекао је он.

Он подсјетио на неколико најзвучнијих примјера учешћа свештених лица у универзитетским тијелима Западне Европе, као сто су Рован Вилијамс, англикански свештеник, бивши надбискуп кентерберијски и поглавар Цркве Енглеске – декан Магдален колеџа Универзитета у Кембриџу; Мишел Денекен, католички свештеник – ректор Универзитета у Стразбуру; Петер Сков-Јакобсен, лутерански свештеник, копенхагеншки бискуп и поглавар Цркве Данске – члан савјетодавног тијела Универзитета у Копенхагену; Раинхарт Маркс, католички свештеник, кардинал и надбискуп минхенски – члан савјетодавног тијела Универзитета Лудвиг–Максимилијан у Минхену.

На самом крају, нагласио је да црногорски Закон о забрани дискриминације јасно говори како је недопустиво било ког грађанина стављати у други ред и ускратити му неко право – само због његове вјерске припадности.

“Према тексту тог нашег важећег закона свако позивање на дискриминацију по овој основи представља, ни мање ни више него, говор мржње”, закључио је свештеник Перовић у “Поп рецензији”.

Pin It on Pinterest

Share This