Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена на празник Рождества Христовог, на Светој литургији у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. јануара 2014.
Мир Божији, Христос се роди!
Сва земља нека се поклони Теби, нека поје Теби, нека пјева имену Твоме Вишњи! (Пс. 65, 4)
Када дође пуноћа времена посла Бог Сина свога Јединороднога да свако који вјерује у Њега не погине него да има живот вјечни. (уп. Јн. 3, 16 и Гал. 4, 4) Та велика и света тајна, неизрецива тајна, тајна Бога и тајна човјека, открила се и јавила у Витлејему, у витлејемској пећини, у јаслама, кроз лик повијеног Дјетета – предвјечнога Бога.
Ту тајну ми исповједамо, ту тајну ми проповједамо; тој Личности, томе Сину Божијем Јединородном, и једино Њему, ми се клањамо и Њему служимо. Он је тај који нам је открио и тајну Бога Оца и Духа Светога и своју тајну; који нам је открио тајну овога свијета, који нам је открио тајну нас и свакога створења. Зато ми, сви хришћански народи, ево већ двије хиљаде година, исповједамо једнога Бога Оца, Творца неба и земље, Сведржитеља, кроз кога је све постало и исповједамо Јединородног Сина Његовог, од Оца рођеног прије свих вјекова, јединосушног Оцу; Свјетлост од Свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог; који се, када је дошла пуноћа времена, оваплотио од Духа Светога и Пресвете Дјеве и постао човјек; и који је страдао и погребен за нас, и који је васкрсао у трећи дан и вазнио се на небеса и Царству Његовом неће бити краја.
У тој истини, у тој тајни, откривено је и јављено је да нам се дарује и открива Бог као вјечна љубав. Не Бог као саможивац који почива негдје на небесима, него Бог вјечна љубав, који у вјечности љуби свога Сина Јединороднога и Духа Светога, и Дух Свети који љуби Оца и Сина, и Јединородни Син који љуби Оца и Духа Светога. Вјечна божанска љубав која је изњедрила свијет и свако створење. Вјечна божанска љубав која се у својој пуноћи открила у овај велики и свети дан Христовога Рождества и која се освједочила и потврдила на најсавршенији начин кроз Његов живот и Његово богочовјечанско дјело: кроз Његово Богојављање, Преображење, кроз Његово Распеће и Његову Голготу и Његово Васкрсење.
Голгота је мјера Његове љубави. Јер нема веће љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје. Голгота је открила и јавила Бога као љубав – љубав која не тражи своје, која се не горди, која је милокрвна, која се приноси и која се дарује – јер Он је тај који је жртвовао себе за живот свијета. Та Његова љубав је мјера и садржина и призив свега што постоји, што је постојало и што ће постојати. Бог као вјечна љубав је мјера и нас људи и онога што јесмо и онога што треба да будемо. Његова љубав је љубав саможртвена, љубав која не тражи своје, и само таква љубав је љубав достојна човјека и свакога створења. Као таква је јављена и нама, подарена и откривена на Божић. Она је нама призив: како и куда и којим путем да ходимо. Јер је речено да је Бог постао човјек да би човјек могао да постане Бог. А то је призив људскога бића: не да буде мало савршенији од онога што јесте, него да се испуни савршенством бескрајним, бесконачним Онога који га је створио.
Он који је вјечна Љубав, Он је мјера људске љубави и људског живљења и људског усавршавања. Само да се та љубав божанска, Бог као вјечна љубав, зацари у људским срцима и прожме људска бића и човјечанство – тек ће тада свијет и човјек и свеукупна творевина постићи онај, свим створеним бићима и свим створењима, Богом дати и зацртани циљ.
У свјетлости те божанске љубави најотровнија болест која је затровала људе јесте саможивост и егоизам, што значи љубав једнога према себи самоме. То је оно што каже Ловћенски Тајновидац, „гледа мајмун себе у зрцало“. Савршенија је љубав у двоје, у троје… заснована на биолошкој сродности и на човековој самој природи. Али, ни та љубав у својој суштини није пуна и савршена љубав; и она је склона саможивости, заљубљености у ствари и у бића око нас којима је кратак и пролазан дах. Она права, истинска љубав, чије сјеме је посијано у људском бићу, јесте управо ова љубав која нам се открила и јавила у Витлејему, у витлејемској пећини – љубав божанска као мјера нашега бића, нашега живљења, нашега раста, свеукупнога раста свијета и човјека. То је дакле љубав на коју смо позвани, на коју смо призвани и зато заиста – нека се поклони сва земља и нека поје пјесму Вишњем, Господу Богу нашем.
Нека је благословен овај свети дан, када нам се открила та љубав божанска и када смо и ми открили да смо створени за вјечну и непролазну љубав, да смо створени за вјечни и непролазни живот. Јер та љубав даје вјечност , даје непролазност, даје бесмртност, даје вјечни и непролазни живот, оно што се језиком библијским назива Царство небеско.
Зато, прославимо Господа од Дјеве рођенога и поклонимо Му се као што су Му се поклонили пастири у Витлејему, и запјевајмо пјесму анђелску и пастирску: Слава на висини Богу а на земљи мир, међу људима добра воља!
Мир Божији, Христос се роди!
Преузето из часописа „Светигора”, бр. 242, Божић 2015.
