Izaberite stranicu

Историчар уметности др Јасмина С. Ћирић, доцент Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу, реаговала је ауторским текстом на вест коју је објавио портал “Кумановоњуз” (kumanovonews.mk), а који говори о новом скрнављењу манастира Матејче (Матеич) – јединој у целини сачуваној задужбини цара Стефана Душана, царице Јелене и цара Уроша V Немањића (из 1362. године), која се налази у истоименом селу у Републици Северној Македонији. Овога пута, непознати починиоци су оштетили кров светиње и поскидали и разбацали оловне плоче, постављене недавно, које су колико-толико штитиле светињу од даљих оштећења и пропадања, преноси Радио Слово љубве.

У наставку можете прочитати ауторски текст Јасмине С. Ћирић, који је објављен на порталу Медиасфера:

Република Северна Македонија је у овом тренутку уз Косово и Метохију нажалост највећа територија на којој се континуирано спроводе оштећења споменика културе у Европи. Прецизније, на поменутим територијама створено је гробље оштећених задужбина, али и гробље етичког карактера.

(Не)брига о наслеђу је шири проблем који се тиче етике, политике, културе и просвећености људи. Најречитији аргумент овој тврдњи представљају оштећења средњовековних храмова чији ктитори су били српски средњовековни владари и властела. Година у којој се навршило чак две деценије небриге и неразумевања за последњу царску задужбину, манастир Успења Богородице у Матеичу (Општина Липково) морала се завршити још једним чином вандализма: оштећењима и уклањањем оловних плоча на крову храма.

Оштећења су уочили ловци који су се возили недалеко од манастира 26. децембра 2021., а случај су пријавили полицијској станици Матејче и полицијској станици у Куманову. Констатована су оштећења оловних плоча, многе су насилно извађене, оштећене бацањем са крова или украдене. Видљиво је да је начињена велика штета, особито јер су нове плоче постављене пре неколико месеци. У полицијској станици Матејче потврђено је да је случај скрнављења храма пријављен 27. децембра 2021. у 10.35 часова, као и да су делови плоча украдени. О случају су обавештени представници Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије као и Министарство културе Републике Северне Македоније.

Добро је подсетити да је храм Успења у Матеичу деценијама у поприлично девастираном стању. Задужбина српске царице Јелене и цара Уроша V Немањића, манастир Успења Пресвете Богородице у селу Матејче, током ратних сукоба између регуларних војно полицијских снага владе у Скопљу и паравојних групација побуњених екстремиста Албанаца, претворен је 3. маја 2001. године у терористички штаб и локацију за похрањивање арсенала албанског наоружања.

У храму су албански терористи малтретирали део локалног православног српског становништва из Матеича, које је данас етнички очишћено. Од  2001. године на ситуацију у манастиру Матеич реаговало се углавном прећутно, без поштовања и примене иједне конвенције о заштити културног наслеђа, иако је реч о споменику културе који је најугроженији од свих храмова на територији Републике Северне Македоније и шире. Развлачење опеке, цигле са конака и другог грађевинског материјала у оквирима манастирске порте је настављено, што потврђује и последњи пример вандалског оштећења недавно репарираног крова.

Почетком 2021. године из кабинета госпође Ирене Стефоске, министарке културе Републике Северне Македоније, најављено је да је из средстава намењених области непокретног културног наслеђа издвојено милион македонских денара за превентивне интервенције на архитектури и живопису цркве у Матеичу које би требало да спроведе Национални конзерваторски центар у Скопљу. Уз то речено је да је један од приоритетних задатака проглашење Матеича за културно добро у опасности, што би подразумевало мобилизацију свих стручњака и материјалних ресурса, укључење међународних експерата како би се решио проблем.

Речено је делимично и учињено: током октобра спроведени су радови на заштити храма, постављена су врата како влага не би даље разарала ентеријер, реконструисан је кров, оловне плоче постављене на местима где су недостајале.

Након само два месеца од спровођења хитних санационих радова у Матеичу, овај храм се поново нашао на мети оних који спроводе сваковрсна намерна оштећења. Званичне власти нажалост до данас нису предупредиле или онемогућиле овај вандализам над споменицима, нити су пронашле кривце. И док су турски и албански регистровани споменици оштећени једино у зонама оружаних сукоба, стање ствари је такво да се споменици средњовековне културе, храмови чији ктитори су били српски владари, уништавају не само током сукоба већ и двадесет година након оружаних сукоба.

Након свега, очигледно је да уништавање последње царске задужбине није само инцидентно већ намерно. Уништавање споменика културе као што је Матеич има етнички, али и верски карактер јер је комплементарно са протеривањем српског и македонског становништва са овог простора, са својеврсним избеглиштвом укупног становништва. Смишљеним спровођењем злочина, спроводи се и брисање православног културног наслеђа које је равноправни део европске и баштине и баштине светског значаја.

Уз девастације оваквог типа, брисање прошлости се спроводи и на информативном и фактографском нивоу. Наведену чињеницу о томе да је царица Јелена ктиторка манастира заједно са својим сином Урошем, нико не оспорава, али о томе се гласно ћути. Ктитори се врло често ни не помињу у изјавама високих представника Владе Републике Северне Македоније, док изостаје и протокол о сарадњи на нивоу Министарства културе Републике Северне Македоније и Републике Србије.

Злочин против средњовековног културног наслеђа, злочин против задужбине српске царице Јелене и младог Уроша V Немањића, није поменут ни у једном извештају, а не постоји ниједан податак доступан на карти угроженог културног наслеђа УНЕСКО-а. Ово је свакако слика недовољне бриге (или недовољних средстава) да се обезбеди адекватна заштита манастира, а сасвим је јасно да се не поштује ни Хашка конвенција.

У преамбули Хашке конвенције се наводи да „штете нанесене културним добрима ма коме народу она припадала, представљају штету културном наследству целог човечанства, будући да сваки народ даје свој допринос светској култури.“

Хашка конвенција се примењује у сваком сукобу, међународном и немеђународном и подразумева чување добара културе од последица оружаног сукоба и њихову заштиту.

Начела поменуте конвенције у Матеичу никада нису примењена, јер правна форма се избегава/злоупотребљава уколико је у конфликту са тренутним политичким интересом. У вези са Хашком конвенцијом свакако треба указати на одредбу којом се предвиђају санкције за случај повреде Конвенције. С тим у вези се наводи да ,,лица, ма која била њихова народност, која су учинила или су дала наредбу да се нанесе повреда овој Конвенцији, морају бити подвргнута казненим или дисциплинским санкцијама.“

Последње скрнављење у Матеичу, препуштање споменика културе даљим девастацијама током зимских месеци, представља само један пример damnatio memoriae – брисања или обешчашћивања сећања на српску средњовековну културну баштину која чека на својеврсну репатријацију властите историје која се негира. Репатријација (лат. patria – Отаџбина) је легитимни концепт у заштити културног наслеђа и не односи се само на враћање културних добара већ и на признавање историје културног добра, који се у случају храмова односи и на домен ктиторства и деловања Цркве.

Остаје да се види како ће држава у којој се понављају злочини над средњовековним наслеђем да се обрачуна са онима који су их починили и тиме оштетили не само свој народ, већ и цело човечанство. Нужна је сарадња надлежних институција за заштиту споменика културе, као и наставак дијалога између Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије (у расколу) са једне и Српске Православне Цркве и њене аутономне Православне Охридске Архиепископије са друге стране. У противном како ћемо без наше прошлости знати да смо то ми?

Фото: Марјан Скорупан Боровић

Погледате албум Манастир Матејче кроз објектив др Јасмине Ћирић – од 2012. до 2020. годинескуп фотографија које саме за себе говоре више од речи.

 

Pin It on Pinterest

Share This