На недељу Светих праотаца, у дану када прослављамо Св. свештеномученика Гаврила, Патријарха српског, Св. Никодима Тисманског и Св. мученика Евстратија, – служена је Света литургија у подгоричкој Цркви Св. Ђорђа којом је началствовао игуман манастира Подмаине, јеромонах Рафаило (Бољевић).
Благољепију овог празничног дана – када обележавамо и дан посвећен матерама нашим – Материце, преподобном игуману у евхаристијском сабрању саслуживали су свештенослужитељи овог светога храма: протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намесник подгоричко-колашински, протојереј Мирчета Шљиванчанин, старешина цркве, протојереј-ставрофор Милета Кљајевић, протојереј Јован Радовић и ђакони Иван Црногорчевић и Лука Павићевић, уз молитвено учешће протојереја-ставрофора Драгана Станишића.
На литургијске возгласе одговарао је хор „Светосавник“, под руководством, Ратка Вујачић.
Након прочитаног јеванђелског зачала, верном народу који се овом приликом окупио у знатном броју, словом поуке, обратио се началствујући свештенослужитељ, о. Рафаило, игуман подмаински:
„Дајмо браћо и сестре, као првину нашега живота, пажњу овом тренутку, јер великој смо пажњи изложени; великом милошћу покривени, великом жртвом и љубављу озарени. Зато није добро, није здраво, ни поштено – да у овом тренутку будемо, одсутни; да бринемо о оним себичним интересима које је Премудрост Божија разобличила у овом Светом јеванђељу. Гле, болести. Онај који је пуноћа живота и то не било каквог живота (живота на апаратима, у лажима, у обманама) него у пуноћи, у благослову у миру – у блаженствима, Он стоји пред нама, нудећи нам Себе, отварајући двери својега Царства, оставивши мистичну литургијску вечеру, рекавши много важне речи – све је готово“, бесједио је игуман подмаински.
„Нема шта да се ви трудите, казао је отац, Ја сам дошао да вам дарујем живот и да га имате и да га имате у изобиљу, стога дођите, узмите, једите, радујте се и веселите се“, подвукао је началствујући свештенослужитељ, подсјећајући да не треба да бринемо „јер брига је као некаква рђа; брига извире из једног опакога духа иза којега стоји један гадан непријатељ, опасан демон среброљубља који је разарач литургијске свијести, тромб у духовном бићу нашем “.
Истакао је да се среброљубив човјек ослања ,,на волове и магарце“, на своје имање и трговину иако он није због тога створен, није му то ни у природи.
“ И онда је први сигнал да болујемо од среброљубља – брига. Бринеш се, па из бриге и трудиш ! Али џаба, узалудан је тај труд, јер се џаба трудиш. Узалудно, сувишно“, додао је игуман Рафаило, упитавши: Шта смо урадили, шта смо допринели красоти ове службе; шта је Господ тражио од нас, да би се ова вечера поставила?
Одговоривши да Господ ниишта од нас није тражио да би се ова вечера уготовила, него нас Он позива да дођемо и да од ње окусимо, сматрајући да иза те трпезе стоји Божанска љубав, љубав Оца која нам се откри у Тајни Оваплоћења Његовога јединороднога и љубљенога Сина, кога даде за живот свијета.
„Ајмо мало да одувамо ову маглу свјетску око нас, само једном дубљом духовном пажњом и на оно што се дешава и данас, пажњом на оно што се у ове дане десило у Светом Витлејему. Син Божији, гле чуда, Син човечији. И то је нови почетак, нова реалност којом Црква живи, не оптерећујући оне који желе другачије; али снажно инсистирајући на своју духовну дјецу, да живећи у свијету не буду од овога свијета“, истакао је о. Рафаило, рекавши да је то једна условно речено катакомбна зона, где се Тајна живи и чува и не одаје незаинтересованима; чува се јер је Светиња.
„Погледајте и Олтар; није затворен и замандањен, али је некако дубоко у Тајни. Сјећам се, а везано је за овај храм, прије 25 година када сам шетао са неким пријатељима по овом граду – тражећи стазу Живота; и онда смо обилазили и ову зону града, овај нама тада далек храм, далек простор. Па некако Господ промислом својим наведе ме да уђем у цркву, онако. Ето, ушао сам ! Па ме нешто подстаче да уђем још дубље, не бјеше никога да ме погледа, да ме преиспита и да ме коначно и заустави; јер ја и у Олтар из незнања, али и из неке дубоке жеђи, уђох у ову светињу, око које смо се данас сабрали. И сјећам се, то је једно од првих искустава и снажних, везано за Светињу храма“, присјетио се отац своја искуства.
„Кад сам ушао у Олтар (а није ми тамо мјесто) заблиста нека нова свјетлост, врло снажна, али не и страшна. Свјетлост којом сија овај Свети жртвеник, Свети олтар“, казао је, нагласивши да том свјетлошћу сви треба да се причешћујемо и таму из себе да изгонимо и да је далеко од себе држимо.
„То је свјетлост истинита, светлост која милује, свјетлост која љуби, свјетлост која нас води из временог, дакле, овог корака живота, ове животне епизоде у једну реалност – будућега Царства, јер Господ није ушао у овај свијет, па се заглавио као риба, па из вјечности дошао у вријеме“, казао је и додао:
„Он је дошао у овај свијет да нас спасе, да нас са собом сједини – да Свој живот подијели са нама и позвао да се не обрукамо и да се не дијелимо. Господ неће да дијели свој живот на мој и на ваш; него је дошао да живимо у јединству – да будемо једно. Да будемо један човјек у Христу Исусу; зато немојте да се ограђујемо духом среброљубља. (Ово је моје, ово је твоје… Ово је мој живот, а ово је живот Цркве… Ово је мој живот, а ово је живот Христов.) Немојмо тако, обрукаћемо се, нагрдићемо се. Живот ће да нам изгуби сваки смисао и већ у времену отпочеће процес труљења, који ће се пренијети на план вјечности. Далеко било! Вјечност, а трулиш“, нагласио је отац.
Указавши да треба да обратимо пажњу још једном на овај позив Господњи, који је врло реалан и који се данас дешава те да он није неко читање, ето да попунимо литургијски простор већ је реалност – обраћање самога Бога, свима нама лично и свакако свима нама саборно.
При крају свога обраћања, отац је позвао да живимо у јединству, да живимо пуноћу живота која није у нашем имању, колико год да га има… јер су нам апетити много већи:
„Оно је у јединству са Исусом Христом које остварујемо у Тајни Цркве у Тајни Литургије, у Тајни Причешћа, али, да би се причестили ваљано, морамо да отворимо своје биће, да нема више моје и твоје“,“казао је отац, рекавши да је то ултиматум Духа Светога.
„То је ултиматум Педесетнице. Нема више моје и твоје, ма нема више ни Грка ни Јелина ни свих оних подјела, којима нас дух овога свијета оптерећује. Јер крајња последица тих подјела је немогућност да живимо пуноћу Литургије. Све је – готово! Све је спремно, ајте само напријед, ајте за мном јер Ја као јединородни Син, знам од кога долазим и добро знам што чиним овдје, зашто сам овдје, добро знам и дубоко осјећам – да хоћу све да вас видим за трпезом Оца мојега у Царству небеском милошћу Божијом, а великим и свијетлим примјером, можемо рећи почасног Подгоричанина, Светога великомученика и Побједоносца Георгија и ми да се удостојимо у залогу литургијског доживљаја, већ данас, и у врло скором Небеском царству, који ће Господ објавити својим обећаним и све скоријим Другим доласком“, бесједио је игуман о. Рафаило у подгоричкој Цркви Св. Георгија на недељу Светих праотаца.
Након Свете литургије, старешина цркве, протојереј Мирчета Шљиванчанин захвалио се оцу Рафаилу на његовом доласку, благослову и поуци.
Заједничарење свештенослужитеља и парохијана је након Литургије настављено у свечаној сали ,,Патријарх Гаврило Дожић“ у Светогеоргијевском дому, где је отац игуман Рафаило одржао предавање о духовном животу, након којег су заинтересовани имали прилику да постављају питања. Сабрање су својим појањем уљепшали чланови етно-групе „Горица“.
А поводом Материца, дана посвећеног нашим матерама, како оним духовним тако и тјелесним, наше парохијанке су се потрудиле и принеле разноврсно послужење за сав вјерни народ.
Елза Бибић
Фото: М. Матковић
