Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Патријаршијској капели у Београду, 25. децембар 2009. године
,,У вријеме оно,” каже нам данашње Свето јеванђеље, ,,стаде Господ на мјесту равном и сабра се око Њега мноштво народа из Тира сидонскога и других крајева, сви су Га слушали и исцјељивали се.” И додаје Свети јеванђелист: ,,сви тражаху да Га се дотакну, јер из Њега излажаше сила која их исцјељиваше.” И како тада, тако, ево, и данас. Кроз вијекове, шта је друго Црква Божија, Црква Христова, него сабирање око Њега, слушање Његове божанске, богочовјечанске ријечи и дотицање Њега. Сви они који су, од времена апостолских до данашњих дана, слушали Његову ријеч, они су се и преко Његове ријечи Њега дотицали, тражећи од Њега да им подари силу Његову, силу која исцјељује, силу која просвећује и исцјељује човјека од незнања и од помрачености ума и срца и силу која исцјељује човјекове немоћи. Благодат Божија је она која оно што је немоћно исцјељује и што је оскудно допуњује.
Сва историја Цркве, све оно што се догађало кроз вијекове, што се данас догађа, није ништа друго него наставак тога сабирања око Господа и то тражење безбројних људи да се Њега дотакну, јер као и Његови савременици, тако и сви, сва покољења послије Њега која су, с обзиром да за Њега не постоји вријеме, него само вјечно сада, који су увијек Његови савременици, сви су се сабирали и сабирају се око Њега и око силе Његове. Има у Атини, на путу од Атинског парламента према Саборном храму Атинске архиепископије испод једне десетоспратнице, има један мали храм који је сачуван, древни средњовјековни храм, који је посвећен Сили Божијој. Увијек сам се чудио коме је тај храм посвећен, а сад видим, сад знам да управо је тај храм посвећен тој сили божанској која се излива из Њега, коју је Он донио међу нас, уселивши се у нас пун благодати и истине, као што каже Свети јеванђелист Јован. Сила Божија је оно на чему почива овај свијет, сила Божија која је садржана у Његовој божанској ријечи: ,,И рече Бог и би!” Том силом Божијом је створено све што постоји и све постоји и постојаће благодарећи не себи самом, него благодарећи тој сили Божијој која је уткана у свеукупну творевину, нарочито у словесна бића. Такав је човјек, такви су серафими, херувими, архангели и ангели, и они су испуњени те силе Божије. Чак један чин небеске браће наше називају се силама, управо зато што су они носиоци и преносиоци те Божије силе и дароватељи те силе Божије људима на овој земљи.
Том силом Божијом је човјек настао, силом Својих божанских руку невидљивих, Господ је обликовао прах земаљски и задахнуо дахом живота и ,,постао је човјек душа жива”. И онда, кроз сву историју, та сила Божија је она која је просвећивала свете Божије пророке и чинила их моћним, снажним и храбрим, јер једино та сила Божија је непоколебива. Све што је у природи, све што је у човјеку, оно је непоколебиво, оно је нестално, нестабилно, промјенљиво. Само тамо гдје кане та кап силе Божије то постаје стамено, то постаје тврдо, чврсто, непромјенљиво, тако код пророка, тако и код апостола, и они су се тискали око Господа и други народ се сабирао, тражећи да Га се дотакне да би добио ту силу од Њега. И добили су и они који су били на том мјесту равном и око Њега. И други бројни примјери садржани у Новом завјету, и она жена која је толико дуго страдала од течења крви, чувши о Њему, дотакла се Њега отпозади па Он каже: ,,Ко ме се то дотаче?”
А апостоли питају: ,,Како питаш ко Те се дотаче? Видиш колико се народа тиска око Тебе?”
,,Знам, али осјетио сам да је сила из мене изашла и дотакла се некога.”
И она жена је пала пред Њега и исповједила да је она та која Га се дотакла.
И тако редом, и кћер Јаирова је том силом Божијом исцјељена. И слијепи Вартимеј, и он је такође том силом Божијом исцјељен, и калом којим је помазивао очи слијепцима, добијали су вид тјелесни, а изнад свега су добијали, том силом Божијом и том Божијом свјетлошћу, исцјељење душевно, унутарње, просвећење ума и срца, и то је неупоредиво важније од оног другог, иако је важно и тјелесно исцјељење том силом Божијом, али на првом мјесту је просвећење и освећење ума и срца. Та божанска свјетлост, Христова свјетлост и сила Божија, она исцјељује људе и народе земаљске кроз вијекове, до данашњега дана. И све оно што је Црква даривала и што дарује људима и покољењима, то је управо та сила Божија која је у бити Цркве, која је сила Христовог лика, која је сила Духа Светога, која је благодат Божија, оно што Цркву чини Црквом изнутра, оно што хришћане чини хришћанима, ту силу добијамо када се крштавамо, ту божанску силу добијамо када примамо печат дара Духа Светога, ту силу божанску добијамо када призивамо Духа Светога да сиђе на нас и на наше дарове, на наш хљеб и наше вино, и сила божанска, сила Духа Светога силази и преображава хљеб у Тијело Христово, а вино у Крв Христову. И ми, причешћујући се, ми примамо ту силу Божију на очишћење, просвећење и на задобијање царства небескога.
Овдје се причешћујемо молећи се Господу да се Њега још присније дотакнемо у невечерњем царству Његовоме. Овдје Га се дотичемо кроз свету Цркву Његову, кроз свете људе Његове, кроз мошти светих, кроз иконе светих, кроз молитве, а свака молитва није ништа друго него је призив да та сила Божија сиђе на нас. И обично ,,Господи помилуј” и свака друга молитва од најмање до највеће, није ништа друго него је то наше тражење да Га се дотакнемо, да Он сиђе на нас, да се усели у нас и да нас освијетли и просвијетли, да нас очисти и да нас испуни том Својом стаменошћу и том Својом силом. Само тамо гдје је канула кап Његове силе, тамо је тврда и непоколебива! Све дотле, докле год се та сила Божија не дотакне људскога срца и не усели се у њега, човјек је као лист на вјетру. А тек онда када његова вјера буде оплођена том силом Христовом, тек онда човјек постаје прави човјек. Свети апостоли, који су кренули да проповједају Јеванђеље, они су такође задобили ту силу Духа Светога. Па кад су се дотицали њих, њихових хаљина, или кад су се дотицали њихових убруса, као што је случај са апостолом Петром или касније са апостолом Павлом, онда су добијали исто оно исцјељење душе и тијела које су добили они први који су се дотакли Господа, тражећи да Га се дотакну.
Тако кроз сву историју! Шта су мошти светих Божијих људи него су ризница те силе Божије, па се ми дотичемо њих и сила Божија је она која из њих зрачи. Зашто се ми сабирамо у храмовима? Управо зато да би ту силу Божију добили и задобили. Зашто се сабирамо на гробовима светих? Зато што су ти гробови освештани том силом Божијом и кроз њих и преко њих Господ се открива и Господ се јавља. Ево, јуче смо били сабрани око гроба нашега Светога патријарха. Сви желе и сви воле, прво су сви жељели, стотине хиљада људи, да цјеливају његову руку! Па се чуде Европљани: ,,Шта ти Срби траже тамо код мртвог човјека?” Не тражимо ми ништа код мртвог човјека, него се живоме Богу клањамо, који је диван у светима Својим. И цјеливајући оне који су Његови, ми Њега цјеливамо, поштујући Божију творевину и цијеливајући икону Господњу, Мајке Божије и светих Божијих људи и цјеливамо Онога који је силом Својом испунио Божију творевину и учинио да она приповједа тајну Божију. ,,Небеса приповједају тајну Божију и свједоче.” И тако, када нам Бог подари неки сасуд Божије силе и Божије благодати, као што нам је подарио, блаженог спомена, Патријарха Павла, сигурно долази народ, чак и онај који не зна много, али осјећа из дубина свога бића. Људи чекају сатима и сатима, само да би цјеливали руку покојника.
Један који у Цркву, чуо сам, практично није ишао, девет сати је чекао да би дошао само да цјелива Патријархову руку. Па је рекао: ,,Сад бих опет чекао нових девет сати да бих цјеливао његову руку.” Зашто? Зато што осјећа и види да је сила Божија она која дјејствује, која је освештала и осветила, којом је освећен и просвећен онај кога је Господ призвао и упокојио, који одлази, али и који остаје међу нама. Као што је и Господ рекао: ,,Одлазим, али нећу вас оставити саме. Послаћу вам Духа Утјешитеља који ће вас увести у сваку истину. И послаћу вам пророке своје, сасуде благодати моје.” И слава Господу кроз вијекове за свете Божије људе до наших дана, ево ми смо свједоци тога. И опет се радујемо и Богу благодаримо што нас није лишио те Своје силе. И ми данас у овом храму, овога јутра и у овој светињи, ми дошли смо да тражимо да Га се дотакнемо, да Га примимо у тајни Причешћа, кроз молитву и кроз тај додир Њега и Његових светих хаљина, Његовога тијела и Његове свете крви. Дакле, то је Црква Божија то је оно што нам даје Црква Божија, што нам Господ даје као глава Цркве. То је оно чиме нас Господ обдарује кроз Своју творевину, кроз храну и хљеб који једемо, кроз свјетлост која нас грије, кроз светиње Божије које нам је Господ оставио у Цркви Својој.
Такав је био велики светац Цркве Божије, Свети Спиридон. Једноставан, прост чобанин, који је био епископ. По много чему је био сличан наш Патријарх Светом Спиридону, по тој својој једноставности, чистоти и смирењу. И зато је Господ обдарио Светог Спиридона силом Својом и чудотвори до данас.
И тако редом, и данас и сјутра и до краја свијета и вијека, Господ је са нама и у нама силом Својом и зато се ми клањамо сили Божијој, Њему, Оцу, и Сину и Духу Светоме, Богу нашем, дивноме у светима Својим, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
