Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Светих Пантелејмона и Климента Охридског у Барама Радовића у Доњој Морачи, 23. децембар 2018. године
Чусмо, драга браћо и сестре, ријеч Светога јеванђеља о оном младићу који се срео са Христом и који га је питао: ,,Шта ми ваља чинити да бих задобио живот вјечни?”
А Он каже: ,,Знаш шта пише у Закону Мојсијевом: не чини прељубе, не кради, не убиј, не свједочи лажно на ближње своје, поштуј оца свога и матер своју.”
А он ће рећи: ,,Па то сам испунио све од младости моје.”
И онда омиље тај младић Христу, па ће му онда рећи: ,,Ако хоћеш савршен бити, иди продај све што имаш и хајде за мном.” Младић, који је био богат, није могао да прихвати ту ријеч и отиде тужан, а онда Господ каже да је ,,лакше камили проћи кроз иглене уши него ли богаташу ући у царство небеско”.
Онај који је везан за земаљска добра, за оно што је пролазно, тешко му је ући у царство небеско, лакше је камили проћи кроз иглене уши! Иглене уши, то је била једна капија у светоме граду Јерусалиму, и толико је била уска та капија да је камила тешко могла да прође, па је то упоредио са камилом.
Очито овај млади човјек, као што обично и бива са младим људима, он је имао у себи и чисто срце и имао је жељу заиста за оним што је вјечно, за правим и истинским вриједностима. Није био способан до краја да то испоштује. И тако то бива до наших времена: они који се везују за пролазна богатства, за славу и част, који се везују за новац, за злато, за властољубље, везују се за своје неко знање, они тешко могу да се жртвују коначно за оно што је вјечно и што је непролазно. Али увијек је било таквих људи који су себе жртвовали, поготову у младим годинама, све су жртвовали и све су продавали само да би задобили оно што је вјечно и што је непролазно, оно вјечна и непролазно достојанство човјеково. Питање се ту поставља: за шта вриједи живјети и за шта вриједи жртвовати свој живот? Они који жртвују свој живот за оно што је пролазно, они нијесу схватили смисао живота. Они који жртвују свој живот за оно што је вјечно, што је непролазно, за истину, за правду, такви знају зашто су се родили, знају зашто су живјели на овој земљи. Таквих је увијек било и данас таквих има, посебно има таквих младих људи, који су спремни да се жртвују за вјечно људско достојанство, за вјечно благо, оно које је непролазно.
Ми се данас сјећамо, на овој светој служби, једнога од таквих, комитског војводе Јована Радовића, који је у двадесет и седмој години свога живота пострадао и био убијен у Сарајеву, а који је прије тога, већ од 1916. године, заједно са осталим ондашњим Морачанима и Ровчанима, противећи се насиљу аустроугарском, а у исто вријеме незадовољан са оним што је урадио велики краљ Никола I Петровић, управо везан за властољубље, везан за земаљску славу: напустио је Црну Гору и побјегао из Црне Горе, он који је био цар јунака и заиста је остао такав свих шездесет година његовог живота биле су значајне, не само за Црну Гору, него и много шире од Црне Горе, што потврђује и она његова чувена химна ,,Онамо ’намо, за брда она…” Међутим, дошла је старост и властољубље је оно што је поразило њега и што га је подстакло да напусти Црну Гору и да се веже за то благо које је већ имао и стекао, да однесе са собом. Међутим, један добар дио оних који су били овдје у Црној Гори, посебно младих људи, омладине, они су се супроставили тој капитулацији с једне стране, а с друге стране они су устали против аустроугарске окупације. И одавде су из Мораче Милинко Влаховић и Јован Радовић, Дрљевић такође, а и Лакићевића је међу њима било, који су отишли у источну Србију и тамо су подигли онај чувени Топлички устанак, да би се послије вратили одатле и да би, преко Пећи, стигли као комите, ослободили Андријевицу, допринијели ослобођењу Колашина, Подгорице, ослободили и Никшић! А онда, по налогу свога команданта, онда су кренули: Милинко Влаховић да ослобађа Херцеговину до Мостара, док војвода Јован Радовић је стигао до Гласинца, стигао до Сарајева, и у Сарајеву га је стигло оно што није само њега стигло и што, нажалост, у Црној Гори постоји још од давнина и у нашем народу уопште, гдје је брат убијао брата, гдје је кум убијао кума.
То братско поклање је и ту дошло до изражаја и он је убијен у Сарајеву 1918. године, али руку на срце, убијенији су они који су њега убили, него ли он који је убијен! Он је жртвовао своју младост, свој живот жртвовао је за правду Божију, за слободу, не само тјелесну слободу, него и ону вјечну слободу човјекову, за вјечно људско достојанство. Није био везан за земаљско богатство, за земаљску власт, као што је био везан овај младић у јеванђељској причи, него је био везан за оно што је вјечно и непролазно и зато и његов спомен и спомен њему сличних у историји се увијек обнавља. Јер спомен таквих људи, поготово таквих младих људи, не може бити избрисан, не може бити заборављен, иако људи, по својој немоћи, и заборављају, али увијек изнова се обнавља њихов спомен и тиме се обнавља то опредјељење човјеково, поготово младих људи, опредјељење за вјечно људско достојанство, за вјечну Божију правду, за Божију истину, за вјечни и непролазни живот! Живот који је царство небеско, оно за шта се опредјелио и косовски великомученик Лазар. И он се поставио био међу дилемом коме царству да се поклони. Чак му је, по народној пјесми, птица ластавица донијела књигу од Богородице из Јерусалима, која је тражила од њега да се опредјели за које ће царство. Ако је за земаљско добиће га, али ће изгубити своју душу и своје вјечно достојанство. Ако ће за небеско да се опредјели, онда ће бити вјечан и непролазан. И каже да је цар пребирао, размишљао, није било лако се ту одлучити, али ипак ,,цар воледе царству небескоме”. И то његово опредјељење је опредјељење његовог народа и оних најумнијих и најчаснијих људи у народу, до данашњега дана: опредјељење за царство небеско. Један од таквих који се опредјелио за царство небеско јесте и војвода Јован Радојев Радовић. Зато се сјећамо ми данас њега овдје, помињемо њега и помињемо заједно са њим све оне који су жртвовали свој земаљски пролазни живот за вјечну Божију правду, за вјечну истину, за вјечно достојанство.
Господ да њих упокоји у царству Своме, а нама да подари те младалачке жеље за оним што је вјечно и непролазно, да се не везујемо за земаљске вриједности, пролазне и ништавне. Молитвама Светог Пантелејмона и Светога Климента, који су такође као млади себе жртвовали за вјечно божанско достојанство, и молитвама свих светих и светих архангела које прослављамо у овим крајевима, да Господ и нама то подари у све дане нашега живота и у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
