Блиста Девич бисерном белином. Блиста девичанском лепотом. Одјекују звона девичанском планином. Разлежу се звуци, па их планина враћа манастиру да им их светиња узврати. Натпевају се. И, чини нам се да се само ова планина уз коју је вековима растао, и уз њу срастао манастир, најбоље разумеју
То је онај манастир пред којим смо немоћно стајали у пролеће пре седамнаест година када је ватра безумља, све што је вредно у овом храму вере, бездушно примила на ломачу. Његову цркву. Реликвије. Конак. Монашку радионицу. Пчелињаке. И све што је имало белег православне вере.
Дан је свечан. Посебан. Мирише порта. Удара звоно. Обележава се манастирска слава. Имендан Светог Јаоаникија Девичког који се, пре готово седам векова подвижавао на овом месту и уписао се у темеље српског трајања. Овде је оставио своје тело и прах који исијава, као свећа у беспућу. У најгушћем мраку, у ветрометини. Био живи извор и жива вера, коме се поклањају и од кога исцељење траже и Албанци.
Траје света литургија у препуној цркви Јоаникијевој. Литургију служи владика Теодосије, епископ рашко-призренски. И, да није пандемије вируса корона, овде би и црква и порта биле препуне. Али, упркос и мерама забране (прописале га власти у Приштини) сабрао се народ који воли овај манастир. Ко зна како се све снашао да до њега стигне, „сруши“ мере и забране.
– Ово је место за лек и утеху, за све. Опстаје на страшном месту где је тешко опстати. Овде је позив и призив љубави и мира за нас и наше комшије, Албанце, који су неретко тражили спасење и лек уз ћивот Светог Јоаникија Девичког – беседи епископ Теодосије. – Свети Јоаникије који се одрекао земаљскога блага, постао је извор љубави и божанства. Лек и утеха. Свећа која је, понекад невидљива, али увек осветљава пут. Ту свећу никакве силе нису силне да угасе. О томе сведочи сестринство овог манастира које је било спремно да живот да и одбрани светињу у последњем погрому.
Молитва траје. Ломе славски колачи славари своје украшене крснице. Само такве, украшене, на Космету могу да се виде… Пева се песма „На многаја љета“. Она песма која покрене сузу и заустави је у оку. Суза наде усред Дренице, која је данас у срцима свих.
Митровица Косовска. Север. Ноћ. Тамна ноћ… Изнад моста на Ибру, гужва. Ври. Кључа народ. Прострујала је вест да су монахиње Девича приморане да напусте манастир. Последњу караулу одбране. Кфор их је евакуисао, хеликоптером. Није могао да им гарантује безбедност. (Ма, немој!) Народ устао. Грми. Креће на мост. Онај мост који су бранили и деведесет девете, тада сложни синови косметских Срба. Тада су га одбранили, јер су били – једна душа.
Пробијамо се тада кроз масу света. Игуманију Анастасију опколили људи. Сви плачу, само ни сузу да пусти, а чини се да јој се из ока у грло сливају. Душу разарају.
– Тамо нам је остало све. На силу су нас иселили. Остала је једна сестра, болесна и непокретна. Ми желимо да се вратимо. Ничија сила нас неће зауставити – говорила је те 2004.
И, док смо је пре три дана слушали за певницом у манастиру, на литургији, исти онај глас вратио нам је сећање. Звонио је снагом звона са светиње, данас у Девичу.
– Враћајте нас нашој кући, од које сте нас силом одвели…
Французи непомично стоје. Не верују. Једна девојка, војник, заплакала је.
И, није било одговора. Растали смо се са игуманијом и монахињом Ефимијом.
Потрајао је који дан, игуманија се не јавља, агонија траје, а онда …Онда стиже позив, кад је наша екипа већ била на путу кући:
– Одобрили су нам повратак, можете ли с нама…
Кад је чула колико смо већ од Митровице, пожелела нам је срећан пут.
У гласу мир. Порука за срећан пут. А туга.
Окренули смо ауто преко пуне линије код Лепосавића, а после тринаест дана сведочења о погрому народа, вратили смо се. Макар да се вратили никад нисмо.
Монахиње су већ, уз пратњу француског КФора, пропраћене кроз српску Србицу, а албански Скендерај. Допраћене до спаљене куће. Допраћене да умру од туге. Од затртог манастирског огњишта.
Истог дана, по подне били смо у Девичу. Затекли слике ужаса и слике које из тог ужаса израњају у подвиг. Монахиње, са ашовима, а од сваке је тежи тај ашов с којим рашчишћавају рушевине. Нема речи. Нема суза, само пламте свеће, сачуване под монашком одором за веру у повратак.
– Било, не поновило се – каже игуманија Анастасија после литургије, пре три дана у обновљеном манастиру.
Вратили смо сећање на те дане. У јецају и дугом загрљају.
ПРИЧА РУСКОГ МОНАХА, ВАРСОНУФИЈА
Када су, пре коју годину, репортери „Новости“ били у посети Сант Петербургу, стари монах Варсонуфије, који походи Србију „из чисте љубави“, испричао нам да је један његов сабрат био у посети Космету и манастиру Девич, почетком осемдесетих.
Тада је чуо причу игуманије Параскеве, старешине овог манстира, о лековитим моштима Јоаникија Девичког. Пожелео је да му дарује прах из гроба исцелитеља Јоаникија Девичког.
Он је, као нам је казивао, тај прах однео и положио у Цркву Свете Ксеније надомак Петербурга у којој исцељење траже и налазе болесни. Рода лишени брачни парови. Овај храм је сваког дана окружен људима који су изгубили наду у овоземаљско и трагају за помоћи неке више силе.
Извор: Новости
