Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Патријаршијској капели у Београду, 16. децембар 2008. године
,,Ко не узме крст свој и не ходи за мном, није мене достојан.” Порука је Господња коју смо слушали кроз вијекове и коју смо данас чули, порука свакоме ономе ко има уши да чује, ко има очи да види. Носити крст, то је и призив наш хришћански, који је уписан у нашој природи, крст који је уписан у природу самога Бога, јер кроз крст Господ се открио и јавио нашем свијету, кроз Његово Распеће открила нам се велика и света тајна Његова, тајна Његове љубави и да је Бог послао Сина Свог јединородног, жртвовао Га за живот свијета да ,,сваки који у Њега вјерује не погине, него да има живот вјечни”. Његова жртва је жртва крстоносна и спасоносна. Он је понио крст, тако да и онај који не понесе крст и не пође за Њим на Његов начин, на Христолики начин, он није Њега достојан, јер ако је Он носио крст часни, онда и они који су Његови и они су призвани да носе тај Свети и часни крст. Носити крст, на првом мјесту, значи одрицати се од свега онога што нас отуђује од наше природе, што нас отуђује од воље Божије. Носити крст значи очистити се и ослободити се од сваке прљавштине тијела и духа, ослобађати се непрекидно, јер то ношење крста је непрекидни подвиг човјеков, који не престаје од рођења до човјековог упокојења.
Као што баштован искоријењује из своје баште коров и чисти камење које спречава да расту племените биљке, тако и човјек који је баштован своје душе непрекидно одсијеца коров гријеха који узраста у њему, коров који сије у човјеку Непријатељ. Човјек душу непрекидно чисти, одсијеца и тиме се ослобађа од онога што га од Бога отуђује, да би онда могао да припада тајни Часнога крста, да сије сјеме Божије по својој души, сјеме врлине. И то је подвиг: сијати сјеме врлине и оно сјеме које је посијано чувати да оно остане, да опстане, да оно се прими, да расте непрекидно у човјеку и да човјек узраста тим сјеменом и да доноси правога и истинскога плода. Дакле: ,,Ко не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан.” Они који су носили крст Христов, они су Њему служили и прије Његовог доласка у овај свијет, а и послије Његовог доласка у овај свијет. Ми данас прослављамо слугу Божијег Софонија, прије Рождества Христовога, прослављамо и сјећамо се многих светих пророка и праотаца, по тијелу, Господа. Сви они који су предуказивали Његов долазак у овај свијет, Његово Рођење, Распеће и Васкрсење Његово, велике и мале пророке ми прослављамо и увијек изнова се враћамо њиховој светој поруци, њиховим светим књигама, светим записима и списима који су нам оставили богонадахнути – надахнути Духом Светим и силом Његовом. Тако и пророк Софоније, који је живио у 7. вијеку прије Христа, који је из племена Симеонова, а дванаест племена је било, од дванаест патријараха, али Симеоново племе је посебно значајно јер је дало изузетне људе, а међу њима и пророка Софонија.
У временима Јосије, цара јудејскога, у временима која су много слична овом нашем времену, јер као што је и ово наше вријеме смутно и као што се у нашем времену многи људи у свим земаљским народима, па и у нашем, отуђују од воље Божије, често пута клањају се лажним идолима, лажним идеалима, измишљају нове митове који нијесу ништа друго до у ново рухо обучени стари, лажни митови и обмане којима су се људи заносили и заводили. Дакле, као што то бива у ово наше вријеме, тако то бива и у вријеме пророка Софонија. И ко прочита његову малу, али дубоко садржајну књигу, видјеће у каквој духовној и моралној кризи је био изабрани Божији народ. И он подсјеђа народ на његов гријех, на његово богоотуђење, на његово идолослужење! Лажни идоли су били примљени у изабраном Божијем народу, светом граду Јерусалиму. И пророк говори о гњеву Божијем који ће сићи и који силази на тај народ, као што је и сишао у његово вријеме и послије њега. Али пророк не говори само о изабраном Божијем народу и његовом застрањењу, него говори и о другим народима и о другим градовима Палестине и Сирије, градовима Египта, који су се такође застранили и скренули са пута Божијега. И зато је Бог изливао гњев на те градове, саборно је на све те градове изливао Господ гњев Свој, не би ли се ти градови и ти народи вратили путу Божијем правом и истинском. А на крају своје књиге пророк указује на спасење, на Спаситеља, да сви они који се покају и који се врате путу Божијем, да ће они припремити долазак Господњи у овај свијет и пјева радосну пјесму: ,,Радуј се кћери сионска, радуј се свети граде Јерусалиме, јер ћеш бити похођен од Месије, од Искупитеља.”
Дивни Божији пророк Софоније, претеча Христовог доласка и предуказатељ Христовог доласка у овај свијет, а послије њега и послије Христа дивни подвижник и носитељ крста Христовог, Јован Ћутљиви, који се подвизавао, који је био изабран за епископа, али који није могао да подноси немире и смутње у свијету свога времена. Као да је живио у овом нашем времену смутноме и немирноме, збуњеноме времену. И по мудрости коју је имао од Духа Светога, напусти свој епископски трон и престо и сакри се у неки манастир као обични монах и даје му игуман најобичнија послушања, као и посљедњем послушнику, а он све са трпљењем, са љубављу и са послушањем то прима. И примјетио је то епископ тога мјеста, па хође да га произведе за презвитера. И када није било друге, када је дошло до његовог рукоположења, он се исповједио епископу да је он епископ и да не може поново бити рукополаган. Епископ се повуче, а и он се поново повукао у дубоку тишину и у ћутање молитвено. И тако је проводио сам са самим Господом дане свога живота, поставши сасуд Божије благодати. Живи и живоносни свједок Христов, дивни пророк и дивни подвижник, и једни и други носитељи крста Христовога. Узели крст Христов и пошли за Господом, онај прије Господа, а овај послије Његовог доласка, као и многи други прије њих и послије њих до данашњих дана.
Господу нашем, који је ради нас и нашега спасења примио Часни крст и указао нам пут истинскога спасења, дивнога у светима Својим, нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
