На 25. недељу по Духовима у дану када прослављамо Св. мученике Парамона и Фулимена, као и Св. Мардарија, епископа америчко-канадског служена је Света литургија у Цркви Светог Ђорђа под Горицом.
Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј Јован Радовић уз саслужење браће свештенослужитеља: протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја-ставрофора Драгана Станишића, јереја Блажа Божовића и ђакона Луке Павићевића. Молитвено су учествовали дугогодишњи старешина овог светог храма, прота Милун Фемић и ђакон Иван Црногорчевић.
За пјевницом је одговарао хор ,,Свети Сава“ којим је руководила хоровођа и диригент Снежана Поповић.
Након прочитане јеванђелске перикопе, словом поуке сабранима се обратио началствујући свештенослужитељ прота Јован, који је тумачећи причу о милостивом Самарјанину казао да је интересантно вријеме у коме Господ ходи по кугли земаљској. Јевреји, њихови законици често су знали да се сабирају на трговима улица Јерусалима и расправљају о најбитнијим и најсуштинскијим дјеловима њихове вјере и тада је неки законик приступио Исусу кушајући Га ријечима: Учитељу шта му ваља чинити да задобијем живот вјечни.
Прота је казао да су се и тада људи питали шта има послије смрти човјекове, шта има послије овога живота, шта је вјечни живот. Господ на његово питање одговара, противпитањем – пита га: Шта је написано у закону; јер зна да је он законик, зна да познаје Мојсијево Петокњижје – и он га тамо пита, шта је тамо написано – Како читаш? Он му говори двије заповијести, које се налазе у закону и биле су познате јеврејском народу: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом и свом снагом својом и ближњега свога као самога себе.
„Врло интересантно да законик помиње те двије заповијести, јер Јевреји су све друге испуњавали, а ове о љубави никада“, нагласио је прота и додао: „И дан данас их не испуњавају, а ни онда нису испуњавали заповијести о љубави. Сама јеврејска религија је била тако структуирана да је спољашње све било потпуно одређено: како један Јеврејин правовјерни треба да се понаша, почевши од тога колико суботом корака да направи, преко тога шта може а шта не може јести, да ли да пере котлове прије поста или послије поста“, истакао је о. Јован, објаснивши да су они до најмањих детаља разрадили детаље свога вјерскога учења, али ове двије заповјести су врло ријетко испуњавали.
Подсјетио је да се ове заповијести о љубави налазе у двије различите књиге: прва Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, налази се у трећој Мојсијевој књизи, а друга Љуби ближњег свог ... у петој Мојсијевој књизи. Законик знајући да не испуњава те заповијести о љубави, желећи да се оправда, пита Господа: А ко је ближњи мој? Тада је Господ испричао ову чудесну причу о милостивом Самарјанину.
„2.000 година ова прича нам говори о смислу нашега спасења и како је спасење одиграно. Господ прича причу, како је неки Јеврејин силазио из Јерусалима у Јерихон (за Јевреје није постојала ријеч, ићи или долазити у Јерусалим, него пењем се у Јерусалим или силазим из Јерусалима). Јерусалим је био врх врхова, и духовно и свакако другачије и зато се овдје каже: човјек неки силазаше из Јерусалима у Јерихон и западе међу разбојнике који га истукоше, пребише и полумртва оставише. И наиђе туда један свештеник, па и један левит и прођоше поред њега, не обративши пажњу“, бесједио је отац и појаснио да је разлог за то и што су ђакон или свештеник који би се дотакли леша, губили своју ђаконску и свештеничку службу по јудејском, Мојсијевом закону.
Самарјанин који је наишао сажалио се на њега, завио му ране, одвео га у гостионицу и дао гостионичару два динара за његово лијечење, уз обећање да ће када се врати платити ако треба још. Даље отац је поучио сабране да су Самарјани били људи које су Јевреје презирали из дна душе, сматрали за нечисте, за највеће непријатеље своје те је из тог разлога ово за то вријеме било незамисливо, да један Самарјанин помогне Јеврејину или Јеврејин Самарјанину.
„Замислимо на Косову данас, Србе и Шиптаре… Да Србин лежи пребијен поред пута, а да Шиптар наиђе и приђе том Србину (кога су прије тога Шиптари претукли) и завије му ране уљем и вином, поведе у болницу и уплати за њега – тешко нам је то замислити.“
Господ је ово испричао, сматра прота, желећи да каже да је сваки човјек на кугли земаљској наш ближњи, без обзира које вјере био, које нације и ком народу припадао:
„Имамо и алегоријски, преносни дио ове приче, који се односи на нас. Шта нам Господ поручује овом данашњом причом? Да је гостионица – Црква, Света саборна апостолска црква, а да су гостионичари апостоли и њихови насљедници: епископи, свештеници… Два динара већина Светих отаца тумачи као Стари и Нови завјет који су нама дати као путоказ и објашњење како треба да живимо, да бисмо стигли у Царство небеско. Неки Свети оци сматрају пак да су та два динара божанска и човјечанска природа Господа нашега Исуса Христа, који нас је спасио обукавши се у наше тијело, будући разапет, умро и страдао и васкрсао ради нас и ради нашега спасења.“
А прота Александар Шмеман тумачи та два динара, каже о. Јован Радовић, да су то Крштење и Причешће.
„Крштењем ми постајемо чланови Цркве Христове, облачимо се у Христа Бога и чистимо се од гријехова својих, а Причешћем се хранимо – хранимо се свакодневно том небеском храном, јер Господ наш каже, да онај који не једе Тијела Његова и не пије Крви Његове, нема живота у себи. То су та два динара по о. Шмеману“, наглашава свештеник Радовић, тумачећи да Самарјанин симболише управо Господа Исуса Христа, а човјек који је изубијан и разбијен, представља Адама, нашега претка и цијели људски род.
По његовим ријечима сви ми људи смо израњавани од стране демона, злих духова који управо зато и постоје да би нас мучили, убијали, малтретирали и насиље над нама вршили – само ако им ми то допустимо. Господ када дође поново, доћи ће као судија свима нама – да суди свакоме према његовим дјелима, онако како је неко живио на овој кугли земаљској. Он нам даје поруку, да суштина нашег живота, треба да буде љубав и милосрђе – да је то циљ нашега хришћанскога живота.
„Господ нам овде даје поуку да је ближњи сваки онај коме је потребна наша помоћ – то је наш ближњи. Наш ближњи је сваки наш човјек кога ми сретамо, не случајно у овоме животу, ма како се он звао, ма којој вјери припадао – и то видимо најбоље у Матејевом Јеванђељу у 25. глави, које је једино мјесто гдје је описано како ће изгледати Страшан суд Христов“, казао је отац Јован.
Посебно је нагласио да је битно да знамо учење своје Цркве, али да је најбитније да ли то примјењујемо у нашим животима.
„Нека би Господ, милостиви Самарјанин, који је чиста доброта и љубав, милост и истина, дошавши да нас спасе, све нас благословио. Њему нека је слава са Оцем и Духом Светим, свагда, сада и у вијек и у вијекове вјекова, Амин!“
Након примања Свете тајне причешћа, прочитане су молитве благодарења Богу, потом је заједничарење свештенослужитеља и парохијана настављено у Светогеоргијевском дому Црквене општине подгоричке уз пригодно послужење.
Елза Бибић
Фото: М. Матковић
