Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Саборном храму у Подгорици, 12. децембар 2010. године
У име Оца, и Сина и Светога Духа. Чусмо, драга браћо и сестре, ријеч Светога јеванђеља, како је Господ срео десеторицу губавих људи и како их је исцјелио и како се само један од оних десет исцјељених вратио да заблагодари Господу, а Господ ће да запита: ,,Зар се не исцјелише њих десеторица? Шта је било са оних осталих девет исцјељених?” Благодарност и неблагодарност су два основна својства нас људи овдје на земљи. Што је човјек свјеснији себе и свега онога што добија кроз живот, од свога рођења, па до свога последњега издисаја и свега онога што се са њим догађа, то је спремнији да за све што му се догађа у животу благодари Богу, јер нема ништа што не добијемо, што не добијамо у животу. А ако добијамо и примамо од Бога и од других људи, онда откуда нам право да се хвалимо као да је то наше, као да је то од нас. Благодарност је најсветија дужност сваког здравоумног човјека, а имамо за шта Богу да благодаримо, иако нијесмо тога свјесни веома често у животу. Треба да прође вријеме па да човјек постане свјестан те велике и свете истине да све што и јесте и све што има и све што чини и све што добија, да је то дар и да је дужан да, попут овога једнога који је добио исцјељење, да заблагодари Ономе од кога је добио тај дар и то исцјељење.
Зар наше рођење зависи само од нас или се оно заснива на дару Божијем, на оном првом дару када је Бог створио човјека, Адама и Еву, и када их је благословио и рекао: ,,Рађајте се множите се и напуните земљу.” Тај Божији благослов је извор свакога новога живота. Та блага ријеч Божија, то благо слово Божије, испуњено силом божанском је начело и почетак и основа свеукупног живота, па онда и људскога живота. Да није Бог благословио Адама и Еву и да тај свети благослов Његов не почива на људској природи, било би немогуће било какво рађање овдје на земљи. Зар онда нијесмо дужни да непрекидно Богу благодаримо и благосиљамо Га што нас је довео у овај живот, што нас је призвао из небића у биће и што нас је обдарио свим оним даровима којим нас је обдарио? Што нас је узвисио, као људе, као људска бића, над милионима, над милијардама других створења и других бића? Јер све оно што посједују друга бића, сва њихова својства, све то посједује и човјек, као јединка. И не само што то човјек посједује као јединка, него је он добио од Бога и нешто много више од онога што су добила друга бића и зато се човјек с правом назива круном божанске творевине, видљиве и невидљиве.
Дакле, читав живот требао би да нам се претвори у благодарење, у захвалност Богу за оно што смо од Њега добили. Нисмо ли рођени од оца и мајке? Да није родитеља не би нас било на овој земљи. На молитвама, на труду и на подвигу родитеља гради се људски живот, расту људи, расту дјеца на овој земљи. Труд и молитве родитеља су темељи нових домова. Тако да све што имамо добили смо од Бога, али смо добили преко родитеља. И зар разуман живот није дужан да, до краја свога живота, непрекидно благодари Богу за родитеље који су га родили, који су га изњедрили, који су га отхранили? И зар није човјек дужан да брине о својим родитељима овдје на земљи? Јер заиста од њих добија све оно што добија и што има. Сунце које нас грије, и то је божански дар. Да није сунца које нас грије, не би могли да живимо и да постојимо не само ми, него сав живот и све што се догађа овдје на земљи, јер се догађа захваљујући сунчевој свјетлости и топлини и мјесечевој и других небеских тијела и звијезда. Зар и зато нијесмо дужни да непрекидно захваљујемо и благодаримо што, без икакве наше заслуге, посједујемо тако чудесне дарове небеске и земаљске? Земља по којој ходимо, на којој се рађамо, која нас храни, не личи ли она на материнску утробу на којој се рађамо, којом живио и којом се хранимо? Зар није наша обавеза да благодаримо и за земљу, за воду коју пијемо, за ваздух који дишемо, за цвијет који миришемо и за све друго у нама и око нас које нам је дато, које смо добили и за које смо дужни да непрекидно благодаримо?
Брат и сестра, кум и пријатељ и друг, нијесу ли и то дарови који се уткивају у нас и у наш живот свакодневно и без којих је незамислив наш живот, који нас обдарују својим постојањем и својом добротом и својим заједништвом и својом помоћу? Зар нијесмо онда дужни да и због тога будемо Богу благодарни, што нас Бог обдарује свим тим? И тако редом када би трагали и када би анализирали, нема ничега у нама и око нас што нијесмо добили, што нам није дар: и здравље, и очињи вид, и умна сила коју имамо код себе и разум и осјећање и сјећање и сваки дамар нашега бића. Све то живи и ради даровано нам од некога, а веома често ми се понашамо као оних девет неблагодарних који су добили исцјељење и који се нијесу сјетили да заблагодаре за оно што су добили, само један се сјетио и међу њима нашао. И, руку на срце, када би мало више гледали у себи и око себе, и данас међу милионима људим који су све то добили што јесу и што имају, веома је мало оних који су истински духовно пробуђени, као што се пробудио овај губавац исцјељен силом Божијом, па се вратио да заблагодари своме доброчинитељу.
Нијесмо ли дужни да заблагодаримо Господу и за ово сабрање данашње у име Господње, у овом светом храму, који нам је дао снаге и здравља и вјере да кренемо овога јутра према овоме светоме храму, да би у њему заблагодарили Господу за све и сва, да би му заблагодарили и за овај храм који расте и који се гради овдје у овом престоном граду, да би ми могли, кроз њега и преко њега, да познајемо све дубине, све ширине и тајне Божије, тајне нашега живота, да пониремо у наш дубљи смисао нашега живљења и нашега на земљи постојања. Света литургија коју служимо је по природи ,,евхаристија”, а шта то значи? То значи ,,благодарење”. Ми приносимо сами себе и једни друге и своје дарове приносимо Господу и знак наше благодарности за све и сва што нам је учинио. Тако да се у Светој литургији, у Светој евхаристији, у нашем светом приносу изражава и пројављује тај најсавршенији начин нашега људскога постојања. Литургија нас управо непрекидно подсјећа на ту велику и свету истину да смо дужни да непрекидно Богу благодаримо и да, за све оно чиме нас је обдарио, да Му захваљујемо непрекидно у току читавога нашега живота. На Литургији се управо на најбољи могући начин учимо том начину постојања нашега, које и јесте постојање у благодарности, у непрекидном захваљивању и Богу и творевини Божијој и људима око нас, ближњима нашим. Онај који зна шта је Литургија, с правом је речено, он зна шта је Црква, а који зна шта је Црква он зна како треба да живи овдје на земљи, како треба да се понаша, како треба да мисли, да осјећа, у кога треба да вјерује, којим путем да ходи овдје на земљи.
Зато заблагодаримо и ми Господу за све што смо од Њега добили, што смо од Њега примили, за творевину Божију, за живот свој, за ближње своје, за родитеље своје, за све оне дарове које нам је даровао, које нам је даривао и које ће нам даривати Господ до краја нашега живота и прославимо Господа у Тројици слављенога, Оца, и Сина и Духа Светога, и прослављајмо Га у све дане нашега живота, и у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
