На данашњи дан, 12. децембра 1958. године умро је Милутин Миланковић, српски математичар, астроном и геофизичар.
Милутин Миланковић је био српски математичар, геофизичар, грађевински инжењер, климатолог, астроном, оснивач катедре за небеску механику на Београдском универзитету и свјетски уважаван научник, познат по теорији ледених доба, која повезује варијације земљине орбите и дугорочне климатске промјене. Сматра се оснивачем математичке климе и климатског моделирања. Миланковић је рођен у Даљу, близу Осијека. Похађао је Бечки технолошки институт (Велику школу), гдје је дипломирао грађевину , а затим и стекао докторат из техничких наука 1904. године као први Србин.
Градио је бране, мостове, вијадукте, аквадукте и друге грађевине од армираног бетона, у тадашњој Аустро-Угарској. Миланковић је наставио да се бави грађевином у Бечу а онда му је понуђена катедра примијењене математике на Београдском универзитету. Тек што се Миланковић доселио у Београд, услиједили су бурни догађаји: Балкански ратови, а затим и Први свјетски рат. Када је избио рат (тек што се оженио), Аустро-Угарска војска је интернирала Миланковића у Будимпешту, гдје му је било дозвољено да ради у библиотеци Мађарске академије наука. Пред сам почетак рата у Југославији, 1941. године завршено је штампање обимног и најзначајнијег дјела Канон осунчавања земље и његова примјена на проблем ледених доба, на 626 страна, објављеног у издањима Српске краљевске академије. Ово дјело је преведено на енглески језик.
Критике Миланковићеве теорије ледених доба почеле су 50-их година двадесетог вијека. Критике су потекле углавном од метеоролога који су тврдили да су инсолационе промјене због промјена у земљиној орбити исувише мале да значајније измијене климатски систем. Ипак, касних 60-их. и 70-их, истраживања седимената дубоко у морима довела су до широке потврде Миланковићевих ставова, јер су откривени орбитални циклуси (100.000 година), који се блиско поклапају са дугопериодиочним промјенама.
Научни геније Милутина Миланковића добио је несумњиво међународно признање 1976. године када су у часопису “Наука” објављени коначни резултати опсежног петогодишњег пројекта чији је предмет био да да одговор на питање јесу ли Миланковићеви прорачуни тачни или не. Тада је утврђено да су варијације Земљине орбите индикације ледених доба. Миланковићеви радови су постали предмет интензивног изучавања тимова стручњака будући да је његов рад дубоко задирао у проблеме не једне већ више научних дисциплина. Као додатак научном раду, Миланковић је увијек показивао велико интересовање за историјски развој науке.
Написао је књигу о историји астрономије, као и двије књиге за ширу читалачку публику: прва „Кроз васиону и вјекове“ говорила је о развоју астрономије, а друга “Кроз царство наука“, бавила се развојем наука. Милутин Миланковић је у свом богатом стваралачком животу урадио и предложио, између осталог, реформу грегоријанског и јулијанског календара, која је водила изградњи јединственог, до сада најпрецизнијег календара (Миланковићев календар) и која је прихваћена на Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године. Када су њемачке окупационе власти у Другом свјетском рату 1941. године тражиле од професора Београдског универзитета да потпишу Апел српском народу (и подрже окупацију земље), Милутин Миланковић је један од неколицине професора који је одбио да то учини.
По завршетку Другог свјетског рата и комунистичке револуције, Суд части Београдског универзитета је процјењујући подобност Милутина Миланковића, за нови поредак, донио следећу карактеристику у којој се признаје да се Миланковић истакао као одличан стручњак и научник који се бави астрономијом и небеском механиком, али је “врло стар и о неком његовом личном развоју нема ни говора. По политичкој оријентацији припада познатој математичкој клики… Марксизам-лењинизам уопште не познаје нити показује икакав интерес. Сматрамо да је наш политички непријатељ и да ће као такав умријети. Може се искористити као наставник и научник”. Милутин Миланковић је један од најцитиранијих научника (свих времена) у свијету.
Приредио: Миомир Ђуришић
