Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Патријаршијској капели у Београду, 9. децембар 2009. године

Свети апостол Павле у посланици ученику своме Тимотеју, између осталог, записао је и оставио поруку: ,,Памти Исуса Христа, васкрслога из мртвих, од сјемена Давидова.” Та порука Светог апостола Павла своме ученику Титу је порука која је упућена свима људима и свима земаљским народима. У ствари, све што постоји и све што јесте Црква Христова није ништа друго него је памћење и сјећање на Господа, Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Свака ријеч записана у Светом jеванђељу шта је друго него је Његова ријеч и памћење и сјећање и подсјећање на Њега, на Његову чудесну и чудотворну личност, на Њега као Сина Божијега jединороднога од Оца прије свих вијекова рођенога, од Духа Светога и Пресвете Дјеве рођенога ради нас и ради нашега спасења. Све што су посвједочили свети апостоли, што су записали, што нијесу записали, и сав њихов живот није ништа друго него је памћење Господа, Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Све оно што Црква проповједа кроз вијекове двије хиљаде година, о чему свједочи, о чему пише, што тумачи, није ништа друго него је памћење Њега и Његовог светога имена и подсјећање на Његово присуство међу нама, на Његово божанско дјејство у човјеку, у људској историји, у свему ономе што се догађа.

Уосталом, није ли свеукупна творевина Божија хаљина Његова? Сва васиона, видљива и невидљива, није ништа друго него је хаљина вјечнога Логоса Божијега, вјечнога Слова Божијега. Он који се обукао у људску природу, Он је Онај који је руком Својом божанском створио све што постоји и на свему што постоји постоји Његов живи и живоносни печат. Небеса, земља и све што је у њима и ван њих свједочи и проповједа Његову славу и Његово свето име. Све што Црква има није ништа друго него је свједочанство, проповјед и сјећање на Њега! Свака одежда коју смо сашили је одежда која је у Његову славу. Сваки храм који је саграђен на земаљском шару шта је друго него је сјећање на Њега, подсјећање на Њега, свједочанство о Њему, о Господу, без обзира био храм мали или велики, или величанствени, а има их толико много на свих пет континената и бивало их је и биће их до краја свијета и вијека, свети храмови само су сјећање на Господа, Бога и Спаса нашега, Исуса Христа. Иконе! Безбројне иконе насликане, оне које посвећују наше очи, које нас узводе према небесима, узводе нас према Њему. И икона Мајке Божије и иконе светих Божијих људи и Његове иконе, иконе Свете Тројице, све је то оно што нас подсјећа на Њега и свједочи о Његовом живом присуству. Шта су епископи, презвитери и ђакони него сјећање на Њега, Његови свједоци кроз вијекове, призвани да живе у Њему и по Њему и да Га свједоче, да сами себе, једни друге и сав живот свој приносе Њему. Шта су хришћани, ко су хришћани? Шта је то што њих чини хришћанима? Вјера у Њега, Његово свето име, сила Његова коју примају у тајни Крштења, тајни Миропомазања, другим светим тајнама, коју уписују у себе, живећи по Његовом Јеванђелу. Његове свете силе, Његове врлине ми примамо и примајући Његове врлине ми живимо у Њему.

Зато је апостол Павле био у праву када је говорио: ,,Не живим виши ја, него живи Христос у мени.” Сви су ти Божији људи, апостоли и пророци прије Њега, Њега су памтили, на Њега су подсјећали, који ће доћи. Апостоли Њега кога су чули, видјели, о Њему су свједочили. И они који су били послије њих, до наших времена, нашега духовног оца Патријарха Павла, сви су они њега проповједали, по Њему живјели, Њега имали као Пут, Истину и Живот. Тако да када би нам Бог отворио очи унутарње, очи нашега ума и нашега срца, могли би да сагледамо и видимо све те велике и свете тајне записане у Божијој творевини, у људској природи, у свему ономе што се догађало кроз вијекове, све оно што је свето и честито било није ништа друго него је памћење Христа Исуса, васкрслога, од сјемена Давидова. Ево и данас, ми смо на овој Светој литургији принијели Господу на дар хљеб наш и вино наше, да би тиме заблагодарили Њему за све дарове, за све оно што нам је открио и што нам је јавио за Његово присуство, са нама и међу нама, и присуство Духа Светога. И Дух Свети је хљеб претворио у Тијело Његово, вино претворио у Крв Његову, а то Тијело Његово и та Крв Његова шта је друго него је Он са нама и међу нама и у нама! Најприсније сјећање на Њега и живљење са самим Господом.

А тако исто и рукоположење новога презвитера, Војислава, новога ђакона Борјана, шта је друго него управо призив Његовог имена на њих и Духа Светога животворнога, да би их учинио истинским и правим свједоцима Његовим! Није ли нови свештеник Војислав примио тијело Његово, свето Јагње Божије примио у своје руке и чуо ријеч: ,,Прими залог овај, тијело Господње, у руке своје и чувај Га! Јер ћеш за Њега дати одговор приликом другог и страшног доласка Господа, Бога и Спаса нашега Исуса Христа.” Тај залог свети, који је залог бесмртности, који је тијело Његово које је Он сам, то је оно ради чега епископ постаје епископ, презвитер презвитер, ђакон ђакон, ради чега бива и Цркве у овоме свијету – то је Он, Господ наш. Видимо, дакле, да је апостол Павле, када је упутио писмо Тимотеју и подсјетио га: ,,Памти Исуса Христа, васкрслога из мртвих, од сјемена Давидова.” Тим ријечима нам је указао на ту велику и свету тајну Његовог присуства у нама и међу нама, тај смисао нашега живота, који се састоји у томе да Га свједочимо да живимо Њиме, да дишемо Њиме. Свети Григорије Богослов каже: ,,Треба се молити, Његово име помињати него ли дисати.”

Све молитве, сва богослужења, а наша Црква православна је пребогата молитвама и богослужењима, шта је друго него је пјесма Њему, Господу нашем. Призив Његовог имена, служење Њему, пјевање Њему. Зато се и радујемо и Бога благосиљамо што нас је удостојио да будемо носиоци Његовог имена, да будемо хришћани, изабрани између свих људи и народа, изабрани Њиме и Његовим именом преображени у свједоке Његовог имена, попут ових које смо данас помињали као свете, као што је Свети Алимпије Столпник, који је шездесет и три године на стубу био! То његово стојање на стубу толико година, када је била и киша, и вјетар, и снијег и свака невоља, откуд њему толико снаге да све то издржи? То је име Христово које је он непрекидно понављао: ,,Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.” Ту је стајао и сабирали су се око њега када је узрастао духовно. С једне стране монаси, с друге стране монахиње и мајка његова и сестра његова. Тако исто и Јаков Отшелник, кога данас прослављамо, тако исто и онај Никон који се зове ,,покајте се” који је непрекидно ишао од дома до дома, од мјеста до мјеста, и ништа друго није говорио него је понављао ријечи Христове: ,,Покајте се! Приближило се царство небеско!” Дакле, проповједао је Њега и покајање и царство небеско, које је у нама, које је дошло и за које смо призвани и за које смо створени. Велика и света тајна дивна. Такав је био и Инокентије Иркутски, велики проповједник Христов кога такође данас прослављамо и други свети Божији људи, свети сасуди благодати Божије, обиталишта славе Божије, као и Пресвета Дјева, обиталиште славе Божије, ризница света која нам је Христа Бога изњедрила.

Њему дивноме у светима Својим, дивноме у свеукупној Својој творевини, дивноме у свему ономе чиме нас је обдарио и на шта нас је призвао, призвавши нас на царство небеско, нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This