Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цетињском манастиру, 30. новембар 2008. године

У име Оца, и Сина и Светога Духа. Заиста је Господ Онај који даје крепост, и снагу и моћ Својим људима, који благосиља народ Свој и то нам потврђује и данашње Свето јеванђеље, ова два чудесна догађаја која смо управо чули, које је записао Свети апостол и Јеванђелист Лука. Први догађај је чудесно исцјељење ове жене, која се тајно дотакла Господа. Боловала је, дуго година, од течења крви и никакви љекари јој нијесу могли помоћи. Чула је, несрећница, да се појавио Он, Исус из Назарета, и да има посебне дарове од Бога. И док се народ гурао око Њега, она је не питајући, дотакла се са дубоком вјером Њега, са вјером да ће сила Божија која је у Њему прећи на њу и да ће је исцјелити као што се и догодило. Оног тренутка када Га се дотакла, тог тренутка је престало течење њене крви.

А Господ, осврнувши се, запита Своје ученике: ,,Ко је тај који ме се дотаче?“

А ученици кажу: ,,Господе, па зар не видиш колико је народа око Тебе који се гура, а Ти питаш ко Те се дотаче?”

,,Јесте, гура се народ око мене, али се неко дотакао мене на посебан начин, јер сам осјетио силу која је из мене изашла.”

И онда је та жена, не могући да се сакрије, изашла пред Господа и открила да је она била та која се Њега дотакла. И онда је Господ изговорио пред свима:

,,Иди кћери, вјера твоја је она сила која је тебе спасила, која те исцјелила.”

Сусрела се њена вјера, њено повјерење у Господа и сила, крепост Божија, које се она дотакла и та сила је вратила њој здравље, сила Божија која чува свеукупну творевину Божију. Сила Божија на којој почива овај свијет, сила Божија која је уткана у свеукупну божанску творевину. Нема ниједног створења, нема ниједног бића које нема у себе неки дар, неку снагу, неку силу, неку крепост којом то створење живи, али којом крепошћу то створење преноси и предаје и другима створењима око себе ту своју унутарњу Богом дану силу. Ми се хранимо поврћем, ми се хранимо воћем, ми се хранимо млијечним производима, месним производима и другим производима, ми дишемо ваздух. Наше тијело и наш организам прима топлоту сунчеву и свјетлост и нама се чини да је све то тако природно и јасно. Јесте природно, али кад се мало удубимо у све то видјећемо како је то све чудесно! Како је то управо потврда присуства Божије силе и Божије снаге у свему што постоји! Божија сила је и у топлоти сунчевој и свјетлости која нас обасјава, али Божија сила и Божији дар је у нама, у нашим очима, да можемо да видимо ту свјетлост, и у нашем тијелу да може да прими ту свјетлост и ту топлоту, да се на њој грије. Ваздух који дишемо је невидљив, али тај ваздух има у себи силу да нам даје живот, јер да није ваздуха ми не би могли ни један тренутак остати у животу. Бог дао ваздуху силу и снагу, Бог дао и нама устројство нашега тијела, да би оно упијало и примало ту силу ваздуха и да би се на тај начин успостављала равнотежа у нашем тијелу и организму.

Ми једемо крушку, јабуку или грозд, или пијемо чашу млијека. У том грозду, у тој крушки, у тој јабуци, у тој чаши млијека постоји сила, снага, а ми то примамо. То прима наш организам, и док ми спавамо или док се крећемо, то што смо примили се на чудесан начин у нама претвара у наш организам, даје му здравље и снагу и претвара се у нашу крв. Наши органи тиме расту. Природно је то, али је чудесно што се то тако догађа, што је Бог тако обдарио свако створење и свако биће том Својом снагом и том силом и том узајамношћу да ниједно створење не може да живи без другог створења! Ми не можемо да живимо без земље, а и земља не може да живи без нас и без нашег горења. Сунце грије земљу и земља не може живјети ако не отвори своја њедра да сунчева свјетлост и топлота сиђе на земљу и да се дотакне земље и да из те земље расте биље, силом сунчеве свјетлости и сунчеве топлоте. Пијемо воду и нема нам живота без вода. И вода има ту силу и ту снагу, и кад се воде додирнемо, она не само што нас очисти, него, у исто вријеме, даје нам и крепост, угаси нашу жеђ, јер без ње наш организам не би могао да опстане и живи. Све је то тако Бог устројио и кроз тај додир створења, бића, једно утиче на друго и заједнички сва та створења, испуњена том силом и даровима Божијим, она расту, она постоје, она узрастају, она плодове доносе. И човјек, и птица, и мрав, и цвијет, и риба у мору и птица на небесима, дотиче се једно другога и из тога се рађа живот.

Тако се и ова жена дотакла Господа, који је носилац и дародавац те силе, који је сам Бог, који обогаћује Собом све и сва и који Својом силом даје живот, а Онај који даје живот, Он сигурно може и да исцјели ако се нешто поремети у том животу, у том организму. Зато није чудо што је жена дотакавши се Господа, са вјером у Њега, у Његову силу да ће она дјејствовати, што је она у том тренутку добила исцјељење. Као што се догодило и оно друго велико и страшно чудо које смо прочитали у Лукином Јеванђељу: васкрсење кћери Јаирове. Јаир, који је био старјешина синагоге, зборнице јеврејског храма ондашњег, који је био благочестив човјек, имао је ћерчицу од дванаест година, која је била на самрти. И чуо је Јаир за Господа и за Његову силу, а имао је и вјере, јер је био сљедбеник закона Божијег, закона Мојсијевог, да Бог чини чудеса, да Бог брине о свакоме створењу, да је Бог бринуо и старао се о Свом народу када га је изводио из египатског ропства, када га је преводио преко пустиње. Знао је он то, знао је и оно што се догодило са Мојсијем на Гори синајској, када је добио Десет Божијих заповјести и друга чудеса Божија кроз која се пројављивала сила Божија, Божије присуство и Божије дјејство у животу појединих људи, у животу читавог народа, у животу читавога свијета. И зато му није било тешко да повјерује у Господа, да ће Он бити Тај који ће једини моћи да спасе његово дијете.

У међувремену, идући Господ према дому Јаировом, Он је исцјелио ову жену сироту, а онда су јавили Јаиру: ,,Што мучиш учитеља? Дијете је твоје умрло.”

А Господ изговара чудесне ријечи: ,,Није умрла, него спава.”

Када ми говоримо о некоме, ми хришћани, који је прешао из овога живота у онај живот, ми кажемо ,,преминуо”. Шта то значи? Прошао је, минуо је одавде и изашао као што човјек премине, прође, па зађе за неко брде, па га више не видиш. У језику се садржи најдубља истина о људском животу. Зато и кажемо за некога ко је умро да је ,,уснуо”. Откуда нама да ми то кажемо? Отуда што нам је сам Господ рекао и објаснио да смрт јесте уснуће. И не само то, него и кад кажемо: ,,Умро је мој брат, мој друг, мој пријатељ. Умро је и јављам.” И то чува неку велику и свету истину: умријети значи ,,у мир ући”, то значи словенска ријеч, дивна словенска ријеч, умријети – ући у мир, уснути, и још придодајемо ,,уснути у Господу. Те ријечи нам откривају дубљу истину и о животу и о смрти. Ослобађају нас од страха од смрти и указује нам да смрт није ишчезнуће, нестанак, као што нијесу нестанак и друге промјене кoје се догађају у току нашег живота и промјене које се догађају у свеукупној творевини Божијој. Створења се мјењају, мјењају свој положај, своје мјесто, свој начин живота, мјесто свога живота, али не нестају створења. Тако и човјек, умирући, он уснива у Господу. Он прелази из једног стања живљења у друго стање, које је несумњиво савршеније од онога првога стања у коме је човјек живио и у који је ушао својим тјелесним рођењем.

Зашто ми хришћани православни празнујемо само три рођендана? А узмите сав календар и видјећете да се увијек празнују светитељи, не њихови рођендани, него дани њиховог упокојења. Зашто? Зато што је упокојење, уснуће, завршетак живота пуноћа, у ствари, живота и то је оно што треба да буде празновано. Као што празнујемо и радујемо се воћки не просто кад никне, кад порасте, него највећа је радост када дођемо код крушке, код јабуке, код смокве, код шљиве, код ораха, па нађемо у јесен како је окитила та воћка са плодовима. По тим плодовима ми познајемо воћку и кажемо: ,,Ова воћка је плодна и родна и благословена.” А ако нема плода на себи, смоква, или крушка или било која друга воћка, онда ће доћи домаћин па ће да је посијече, јер је бесплодна и бескорисна. Дакле, једино је онда она права и истинска када плода донесе! Тако је и човјек онда онај истински и прави човјек кад му видиш последњи дан, кад видиш какви су плодови његовог живота. И са тим плодовима свога живота човјек улази и прелази из овога свијета у онај Божији свијет. Из њедара ове земље улази у њедра живога и вјечнога Бога. А много је савршеније бити у њедрима Божијим, него у њедрима црне земље.

Дакле, уснула је, како каже Господ. ,,Заспала је, није умрла.” Иако је она по људском умрла, дух њен је изашао из њеног тијела. То се види и по томе када је Господ клекнуо и дошао код ње, избацивши све остале и помолио се за ту дјевојчицу. И онда каже: ,,Дух њен у њу се врати.” Она која је била уснула, која је била умрла, дух њен се вратио, јер Онај који је дародавац духа, који је задахнуо човјека дахом живота када га је створио, Тај исти се нашао поред ње, поред те дјевојчице, и поново тај исти дух и дах вратио јој и задахнуо поново њено тијело и она је оживјела и васкрсла. Ето дакле зашто ми појемо да је Господ крепост наша и да Господ благосиља људе Своје, народ Свој благосиља миром, благосиља га миром и док је овдје на земљи! И зато је непрекидно молимо за вишњи мир, за Божији мир који само Бог може дати људима и за здравље које само Бог дарује онима који вјерују у Њега и који Га љубе. Зато и када се неко упокоји, ми говоримо да је умро и да га је Господ миром благословио и његово умирање је благослов Божији, као што је и живот његов био благослов Божији, нарочито оног човјека који је заиста ходио путем који води у живот вјечни, који је живио сагласно вољи Божијој, испуњен вјере и испуњен врлина кроз које се пројављује та сила Божија и кроз које нам се дарује тај дивни Божији благослов и Божији мир.

Ми данас прослављамо Светог Григорија Чудотворца, једног изузетно умнога човјека који је изучио све философије овога свијета, али није био задовољан философијом овога свијета, јер му она није давала одговоре на његова суштинска питања, а то управо јесте питање живота и смрти, питање циља и смисла људског рађања и живљења овдје на земљи. Онда се он, изучивши философију овога свијета, обратио хришћанским философима, у то вријеме био познати Ориген, изузетни умни и дубоки мислилац хришћански. Код њега је он учио науку Божију, откривење Божију, велику мудрост је изучио, која му је открила ту дубљу тајну коју није могла људска мудрост да му дарује и да му открива. И он је, чедан душом и тијелом, напуштио свијет, отишао у пустињу да би цјеловито себе приносио Господу на дар, служећи му дан и ноћ, у молитви и посту и у вјери. Чули су за њега, чуо је за њега тамошњи епископ и видјели су да тај човјек добар да буде епископ у граду Кесарији. Он је бјежао и скривао се, али на крају није могао да се скрије и сакрије, ,,јер светиљка која на гори стоји не може бити сакривена”, а он је већ сијао Божијом свјетлошћу, Божије мудрости и доброте је сијао. И на крају је прихватио и био је у граду Неокесарији епископ. И каже у његовом житију да када је дошао у тај град, нашао је само седамнаест хришћана, јер је читави град био многобожачки град. А када се упокојио, онда је само остало седамнаест незнабожаца. Сви остали су примили Христову вјеру и примили су исповједање Господа и Његово Свето јеванђеље и њиме били просвећени и освећени.

Такав је био, дакле, Свети Григорије Чудотворац, такви су сви свети Божији људи испуњени свјетлошћу Божијом, силом, вјером, надом, љубављу, Божијом милошћу, добротом и крепошћу Божијом. И зато је њихох спомен тако силан и крепак, не због њих и просто њихове врлине, него управо због тога што је Господ крепост њихова и што их је Господ благословио Својим миром и Својом истином и Својом свјетлошћу и мудрошћу.

Молитвама њиховим, нека би Господ и нама подарио крепост Своју и благословио нас миром вјечним и непролазним, у све дане нашега живота, у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This