Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цетињском манастиру, 27. новембар 2006. године

У име Оца, и Сина и Светога Духа. Данас, дјецо, прослављамо Светог апостола Христовог Филипа, чије кратко житије је описано и записано у Јеванђељима и у Дјелима апостолским. У исто вријеме прослављамо и великог цара Јустинијана, који је некада владао овим крајевима и који је оставио иза себе великог трага, не само као владар, него и као човјек Божији, као човјек Цркве. Само да поменемо ову чудесну пјесму коју увијек пјевамо на Светој литургији: ,,Јединородни Сине и Слове Божији!” Ту пјесму је написао цар Јустинијан. А чувен је и као велики законодавац, који је, пишући законе у своје вријеме, за своје царство, у исто вријеме поставио темеље узајамности између државе и Цркве, на темељима његових новела, његових закона, на темељима римскога закона који је он преобразио у хришћанско законодавство саграђен је вјековни однос између Цркве и државе у духу сагласја између Цркве и државе.

Оставио је велики и дубоки траг овдје код нас, тако да сигурно манастир Превлака, манастир Подластва, манастир Златица, манастири и светиње који се налазе на просторима сјеверне Црне Горе, они су из времена цара Јустинијана, а прије њега и из времена цара Константина! Велике и дубоке трагове су оставили ти велики Божији људи, ти велики владари, надахнути Духом Божијим. Данас прослављамо и Светога Григорија Палама, за кога је речено, још у времену његових животописаца, да је он ,,развој и пуноћа свеукупног богословља, отаца од апостолских времена до њега.” Тако је за њега речено и са пуним правом је тако за Светог Григорија Паламу речено. Живио је у једном пресудном времену, времену велике духовне кризе, великих духовних поремећаја на истоку и на западу и трагичних историјских збивања и био је учесник тих збивања, до те мјере да је био одређено вријеме и у затвору, да је био прогоњен. Када је изабран за епископа, није могао ни да преузме свој трон у Солуну, него је читаву годину дана боравио на једном острву, да би тек касније преузео трон солунских епископа. Био је једно вријеме у изгнанство и притвору код муслимана на истоку и за њега је остало записано свједочанство да су га српски трговци откупили од Турака. Из тог времена су остали и списи које је он записао, који су изузетно драгоцјени и преко којих је он успоставио дијалог између ислама свога времена и хришћанства на начин који је поучан и за нас данас, како треба успоставити дијалог са онима који нијесу православни и који нијесу хришћани.

Велика су и значајна његова дјела и његова својства, а ја ћу само неколико да наведем његових значајних доприноса, њега као личности и разлога због кога је он уграђен тако органски у судбину Цркве православне, од 14. вијека до дана данашњега. И како вријеме пролази, учење Светог Григорија Паламе не само што не губи на значају, него је све значајније и све савременије и никада није било толико савремено колико је савремено нама данас који живимо у 21. вијеку. На првом мјесту, Свети Григорије Палама је био човјек дубоке молитве. Као млад разгорило се срцу његово љубављу према Христу и као што је касније, односно нешто прије Свети Сава наш, или као што је Бенедикт Нурсијски на западу, као што се велики Антоније као млад, од шеснаест или седамнаест година, разгорио огњем љубави према живоме и вјечноме Богу, то је исто било и са Светим Григоријем Паламом. Његов отац био је у царском савјету свога времена, угледна личност, али такође и велики молитвеник. И остало је записано да, док су се препирали савјетници царски на царском сабору и савјету, његов отац, који се такође звао Григорије, он се погрузио дубоко у молитву, да га не би дотакле те приче које обично бивају на таквим скуповима и таквим саборима политичара.

Научивши се од њега и од своје побожне мајке побожности, примивши знање свога времена и изучивши као млад философију, нарочито Аристотелову философију, до те мјере да су у његово вријеме говорили, када је он расправљао о Аристотелу од седамнаесте године: ,Да је сам Аристотел присутан данас овдје међу нама, он би честитао и дивио се мудрости и дубини поимања његовог учења од стране тог младог Григорија Паламе.” Није га задовољила философија по човјеку, философија овога свијета, и брзо се отказао од ње. Заситио се том философијом и кренуо је у Свету Гору, као што кажу прије њега Свети Сава, Антоније Печерски, Петар Атонски и многи други који су, прије њега, примили тај огањ божански у себе, и кренуо у Свету Гору, тамо нашао најбоље духовнике и остало је записано да је његова молитва била непрекидна. Дан и ноћ: ,,Господе, просвијетли таму моју.” Чак му се јавио Јован Богослов, послан од Мајке Божије да га пита: ,,Зашто се ти тако молиш?”

А он је одговорио: ,,Па имали човјек овдје на земљи веће потребе него да Бог просвијетли таму његовог ума и његовог срца?”

И рекао му је Јован Богослов: ,,Поручује ти Мајка Божија да то за чим вапиш, то ћеш да добијеш.”

И тако је Свети Григорије Палама, кроз сав свој живот, од малих својих ногу, остао чудесни свједок божанске свјетлости коју је задобио од Господа и сво његово богословље јесте богословље о свјетлости и то је друго својство ове велике и чудесне личности 14. вијека. Сво његово учење је прожето дубоким осјећањем живог присуства Божијег у људској историји и историји свијета. Не неки далеки бог философа, бог Аристотела и Платона, него Бог Аврама, Исака и Јакова, Бог Светих апостола, Бог Светих отаца, Бог који је са нама и међу нама, Бог који је Емануил, што значи ,,са нама је Бог”. То је Онај Бог коме се клања Григорије Палама, коме служи, кога приповједа и о коме непрекидно свједочи. Учење о божанској свјетлости, свјетлости која је обасјала са Христовог лица тројицу апостола на гори Преображења, учење да та свјетлост није обична свјетлост, да то није свјетлост људскога ума, да то није ова природна свјетлост која обасјава човјека док ходи кроз овај живот. Него је Бог свјетлост која исијава и засијава са лица Христовога, која је засијала као сунце у тренутку када су хаљине Његове биле бјеље од снијега, свјетлост која је савјечна Њему од искона, од настанка свијета и прије настанка свијета, која припада Њему као другом лицу Свете Тројице, вјечна божанска свјетлост, која је основа свеукупног надања људског овдје на земљи. Григорије Палама је и говорио: ,,Ако та свјетлост није истинска божанска свјетлост, ако није вјечна, онда је бесмислен људски живот.” Ако човјек није способан да се причести, да постане заједничар самога Бога, Његове вјечне свјетлости, онда је човјек поробљен пролазношћу, ништавилом, свјетлости која данас јесте, а сјутра није, било да се ради о свјетлости ума његовог или од свјетлости ове природе у којој се људи рађају.

Зато је читавог живота он бранио и остао вјеран тој божанској свјетлости која је засијала на Тавору, која је засијала са лица Христовога и која обасјава, као што непрекидно пјевамо, сваког човјека који долази у овај свијет, и у којој видимо свјетлост. ,,У свјетлости Твојој видјећемо свјетлост.” Не пјевамо ли то стално у славословљу? Свети Григорије Палама није ништа друго него оно што поје Црква кроз вијекове. То сазнање Цркве, дубоко и најбоље! Та истина која је била откривена и постала присутна у животима свакога човјека, доласком вјечне свјетлости, која обасјава сваког човјека који се рађа. Дакле, то је оно што свједочи Свети Григорије Палама као велики проповједник и свједок божанске вјечне и непролазне свјетлости. И, као такав, он је био и велики бранитељ истине, знајући да, без тога, нема људски живот свога смисла и схвативши, на основу личнога искуства, да је лажно учење ондашњих философско образованих људи, као што је био Варлаам, и као што је био Акиндин и као што су били њихови сљедбеници и на истоку и на западу, и као што су и данас остали, да је то лажно учење управо зато што негира ту суштину вјере хришћанске: негира живо присуство Божије у људској историји. Нажалост, ти учени људи његовога времена нијесу имали осјећање за то живо присуство Божије у историји, као што немају то осјећање ни на Западу до дан-данас. Латински богослови који тврде да је благодат Божија створена благодат, да је она habitus creates, да је она створено стање које Бог у одређеном тренутку ствара и које удахњује свјетлост, да та сила, да свјетлост, та благодат, да то није оно што је својство самога Бога, него нешто што Бог ствара по одређеном времену и чиме обдарује људе. Зато човјек није у стању, по таквом учењу, да буде истински заједничар божанске природе, него је заједничар нечега што Бог створио чиме обдарује човјека, али нечега што постоји и што може да не постоји, настаје и што може да нестане. Има својства каква има свијет, као творевина Божија, има својства која има човјек као творевина Божија, дакле није својство самога Бога.

И ту је оно што је најбитније у учењу Светог Григорија Паламе, гдје он брани ту неизрециву разлику између божанске природе, божанске суштине, која је недоступна, неизрецива, неисказива, која је својствена само Богу Оцу, Сину и Духу Светоме, и божанских сила, божанских енергија којима Бог ствара овај свијет, којима је Бог присутан у овоме свијету, којима се Бог открива, којима се Бог дарује људима, дарујући се преко Своје божанске вјечне свјетлости и којима је Бог присутан. Бог који је неизрециво одсутан као божанска суштина, али који је истовремено као божанска енергија, божанска сила, присутан у људској историји, у људском бићу, у времену, у вјечности и тим присуством и настаје царство Божије које је у нама, и царство Божије на које смо призвани и царство Духа Светога животворнога и живоначалнога. Дакле, божанске енергије, божанске силе, божанска свјетлост и кроз то оно учење његово, које брани противно Варлааму и другим јеретицима свога времена и нашега времена. Учење о исхођењу Духа Светога, на основу опита Цркве вјековне, на основу свједочанства библијског, новозавјетног, гдје се говори о Духу Светом који ,,од Оца исходи”, не каже се ,,од Оца и Сина.” Он пише своје списе и брани учење да Дух Свети исходи од Оца и да се прославља заједно са Сином, и да се открива кроз Сина и да се дарује свијету кроз Сина. То даривање, то свето откривање, то јављање Духа Светога је дјело Оца, и Сина и Духа Светога, али начело у живоме и вјечноме Богу јесте Бог Отац. Не божанска природа, него Бог Отац, који рађа Сина вјечно и који исходи Духа Светога, који је једне природе са Сином и са Духом Светим. Једна природа, једна сила божанска, једна енергија божанска и енергија на којој почива свијет и преко које је настао свијет и одржава се свијет, преко које настаје човјек и одржава се човјек.

Дакле, то је оно што је суштинско учење Светог Григорија Паламе. Велики молитвеник, велики подвижник, велики учитељ Цркве, пуноћа учења Цркве. Све оно што су Свети Васељенски сабори и оци прије њега учили, он је то све потврдио својим учењем, потврдивши живо присуство живога Духа Светога у људској историји, прослављајући оне одлуке светих васељенских сабора, којима се брани божанство Сина јединородног, као што је то Други васељенски сабор, па и Трећи васељенски сабор, па и Четврти, и Пети, и Шести, гдје се говори о двије природе у Христу, о двије божанске силе, божанске енергије, и гдје он само наставља то учење Шестог васељенског сабора, који је говорио о те двије енергије, двије природе: људска и божанска воља, људска и божанска природа. Дакле, та природа божанска, која је скривена, та енергија божанска, божанска воља којом Бог ствара овај свијет, којом се открива овоме свијету и људима, то је оно што брани Свети Григорије Палама. И то дивно његово учење, његово учење о пракси Цркве, начину на који се човјек присаједињује Богу и општи са Богом. Отуда његова и чувена изрека, која је записана у једном од његових списа: ,,Ми проповједамо Слово дјелатно и дјелословесно. To ми проповједамо.” Дакле, Ријеч која постаје тијело, Логос вјечни Божији, наша Ријеч, која је призвана да се, на основу тог божанског оваплоћења, оваплоћује у дјело, у праксу, у дјелање, у реални живот!

То проповједамо: наше људско дјелање, наше људско стваралаштво које не иде на празно и није млаћење празне сламе, него је дјело словесно, које има свога смисла. То је дјело које је усаглашено са божанским дјелом, са Христовим дјелом, које је усаглашено са божанским стваралачким чином, наше стваралштво које је овдје на земљи. Дакле, то дјело, то дјеловање људско, ту људску дјелатност и то људско стваралштво ми свједочимо, које је словесно, које је разумно, које није бесмислено, које има смисла зато што је вјечно! Све што човјек дјела овдје на земљи, оно поприма својства вјечности и непролазности, уколико је усаглашено са вјечним божанским дјелом. ,,Ја дјелам и сада и Отац мој дјела.” И човјек излази, како пјевамо у 103. Псалму: ,,Човјек излази на дјело своје и на посао свој до вечера.” До краја свога живота, до краја свога постојања, докле јесте, дјела човјек дјело своје које је сагласно са божанским дјелом, прима у себе и усељује се у њега Дух Свети животворни божански, који је вјечан, који је непролазан.

Дакле, Свети Григорије Палама, као пуноћа учења Светих отаца, Свети Григорије Палама је као опитни учитељ! Све што је записао, то је засновано на његовом живом опиту. Има један запис када је био у Великој лаври у Светој Гори. И дуго бденије траје, па су онда монаси по обичају и по својој слабости, почели да разговарају у Цркви. Њему то није било пријатно, јер нијесмо у цркву дошли да разговарамо, али није хтио да осуди братију него се повукао. Он је живио у пустињи изнад Велике лавре, по читаву недјељу дана се тамо налазио, само је долазио суботом и недјељом у храм. Онда се повукао у своје молитвено созрецање и у том тренутку Господ му је открио лик његовог брата, који такође био монах, и сестра му је била монахиња, и отац се замонашио, и мајка се замонашила. Сви су кренули Божијим путем под његовим утицајем, као што је био случај са Светим Савом, исто се то догодило и са његовим оцем, и мајком, и са његовим братом и са његовим потомцима. Тако је било и код Светог Григорија Паламе. И он се повукао и каже: ,,Видјели су га, брата, у архијерејском одјељанију.” И заиста, његов брат Макарије је постао касније епископ прије њега, јер је био од њега млађи. Тек након тога је Григорије Палама постао епископ и митрополит солунски. И видио је путир препуњен млијека чудеснога, испуњен путир и како се тај путир прелива од тога млијека. Очевидно, Господ је њему показао да ће не само сам примити Божији дар и Божију свјетлост, Божије млијеко да се њиме нахрани, него да ће се из његовог путира прелити то млијеко и да ће се многи други напајати из његовога светога путира, из његове чаше, из његове личности, из његовог учења, као што се напајају и до нашега дана и кроз вијекове.

Дакле, велики молитвених, велики подвижник, велики учитељ Цркве, тумач учења Цркве на библијски начин, човјек великог и дубоког опита, велики и битни свједок Христа Бога. И зато њега и прослављамо и ја честитам нашем првом разреду, био је овај први разред у Богословији у последњих десет година који је изабрао Светог Григорија Паламу за свога покровитеља и то служи на част вама првацима. И дај Боже да Свети Григорије Палама буде и вама и нама свима путеводитељ пута који води у живот вјечни, у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This