Izaberite stranicu
Варнава, Митрополит Неапоља и Ставропоља

У тексту Старог завета читамо да је Бог  Каинa, када је убио Авеља, упитао где му је брат. И даље љут, узвратио је: „Не знам. Јесам ли ја чувар свог брата?”. На ово питање, тако пуно мржње и равнодушности, одговара једна од најважнијих парабола Јеванђеља. (Лк. 10, 25-37). То је парабола о милосрдном Самарићанину, која је позната широм света и која одговара Каину: Да, људи су чувари свога брата и треба да волимо своје ближње свом снагом срца.

Детаљи параболе су довољно познати: један књижевник је желео да „провери“ Исуса и упитао Га како да задобије вечни живот. Господ му је рекао да се то постиже двоструком заповести љубави, љубављу према Богу и ближњем. А када га „мудри” књижевник пита ко му је тачно ближњи, Господ приповеда ову посебну параболу.

Неки човек је ишао у Јерихон, и на путу је пао у руке разбојницима, који су му узели све што је имао и потом га оставили полумртвог. Након тога, свештеник и Левит су прошли поред места где је човек лежао, али се нису зауставили. Али човек друге вере, Самарјанин, ипак се зауставио и бринуо се за несрећног човека, кога није познавао. Ставио га је на свог коња, одвео у једну крчму и платио гостионичару да се побрине да се рањени путник оздрави.

Овај наратив пружа одговор на замке које је књижевик (у данашње време можда правник, адвокат) покушао да постави Господу. И, заиста, не само одговор, већ нешто више: рекао је човеку не само ко нам је ближњи, већ и ко нам постаје ближњи. Наш ближњи се не дефинише у теорији, већ се јавља у пракси. Наша дела показују да ли волимо Бога и људе, као и колико смо свог свакодневног живота – посебно свог времена – спремни да се одрекнемо за њихово добро.

Као што смо видели, Самарјанин је стао, прекинуо своје путовање, одложио своје одредиште, своје задатке, да би се што више заинтересовао за свог немоћног ближњег. Одвојио је свој распоред, исплатио новац, како би се бринуо о особи која му не само да је била потпуно непозната, већ је припадала супарничком и „омраженом“ народу. Овај лични трошак карактерише праву љубав.

Избор странца и верника друге вере, али и ко је тај који чини добро, то је тачка параболе која не треба да нам промакне. Помагање неком од својих или некоме од кога можете очекивати неку врсту надокнаде је свакако важно, али само релативне вредности. Али понудити помоћ некоме кога традиционално не волите и за кога су вас учили да га избегавате чини дело доброчинства још вреднијим.

Права љубав превазилази људске поделе и ривалства. Побеђује мржњу и пристрасност. Она превазилази личну горчину и протеже се на цело човечанство. без измишљотина или скривених намера. То је оно чему нас је Господ научио и што треба да чинимо: да пазимо, бринемо и „чувамо“ нашу браћу и сестре.

Извор: https://pemptousia.com/

                                                                                          Превела: Љиљана Поповић

Pin It on Pinterest

Share This