Izaberite stranicu

Књига “Луче у тами Црне Горе” књижевника Милутина Мићовића, која је ових дана изашла у издању СКЗ (Београд) Епархије будимљанско-никшићке и Српског националног савета из Подгорице, уз подршку Министарства културе Србије, ново је осветљавање Црне Горе изнутра.

На питање колико је успео да “скенира” помрачину подловћенске државе Мићовић најпре подсећа да је Црна Гора парче савременог света, и да су унутрашње духовне и културолошке противречности израженије него у другим просторима, бар овде на Балкану:

– Те противречности, рачунајући и оне наслеђене, произведене су антинародним политичким концептом доскорашње власти, која је била одлучила да се одвоји од сопствених историјских и идентитетских темеља. Када тако насилан пројект узме да ради организовано и у свим просторима живота, а све зарад “великих циљева” онда, наравно, таква држава производи неподношљив мрак и деструкцију у бићу свог народа. Оваквом државном пројекту супротставили су се појединци који носе искру или лучу слободе у свом бићу. На неки начин, што је више државна власт узела да разара конститутивне матрице историјског памћења и идентитета свог народа, то се покретао шири отпор, који су артикулисали појединци да би сачували, као некад, “дивно име и свету слободу”.

Које су то црногорске таме и светлости?

– Борбу светлости и таме на културном и духовном плану, разоткрио је и промовисао Његош у својим чувеним делима, која су остала унутрашња конституција Црне Горе и српског народа. Треба само напоменути да су тамне силе, тј. “адско наследије”, како је то именовао Његош, од пре сваке државе и идеологије. То је нека базична потенција и човека и народа.

Ако се у то адско наслеђе не умеша небеска искра, или луча, човек, а и народ, бивају потопљени морем сопствене таме, или заврше у самопрождирућем сукобу што се дешавало кроз нашу историју. Код Његоша је пропламсала та небеска луча, која је осветлила човека а и народ, изнутра. Зато је Његош увек актуелан. Ето, те луче су се умешале и у наше време, у наш савремени мрак, у унутрашњи народни, идеолошки и културолошки сукоб и оснажиле народ и посебно појединце на делатну и стваралачку слободу, на свргавање тирана и тираније. Историја би се прекинула, народ и човек би пали у потпуни заборав, кад не би било тог унутрашњег светла.

– Ако би се ова књига читала само као политички трактати у контексту савремене Црне Горе, изгубила би суштину, ако би се читала само као збирка песничко-филозофских текстова, изгубила би контакт са стварношћу.

У књизи сте посветили неколико текстова почившем Митрополиту Амфилохију.

– Митрополит Амфилохије је био велика луча у тами Црне Горе. Као владика, мислилац и песник, сусрео се такорећи непосредно са великим међу песницима, Његошем. Брига за Црну Гору похарану братским сукобима, висина ума и стална жеђ и глад за живим Богом, било је оно што их по карактеру повезује. У последњим деценијама највише је цитирао Његоша, написао његово житије, и врло значајне текстове песнику “Луче” и Ловћенском тајновидцу. Митрополит Амфилохије је био унутрашњи, пламени стуб Црне Горе. Говорио је да Црној Гори нема мира док се Његошева капела не врати на Ловћен.

И у комунистичкој Црној Гори, капела на Ловћену, иако срушена, остала је била у грбу државе.

Шта је Црна Гора без Његошеве капеле на Ловћену, како ју је могуће вратити?

– Дивљачким рушењем капеле на Ловћену и постављањем Мештровићевог музолеја, остварена је замисао окупатора, да се на врху Ловћена, на “крову Црне Горе и српства”, постави неки други симбол. Тај план је започет да се остварује још током Првог светског рата, када је први пут капела бомбардована од стране окупаторске аустроугарске војске, с циљем да се на место Његошеве капеле постави громадни споменик Фрањи Јосифу. Тада је и започео тај амбициозни покушај преокрета носећих симбола Црне Горе. Но, пошто Велики рат није окончан како је планирао окупатор, западна (католичка) варијанта комунизма, нашла је решење, да се место обновљене Његошеве црквице, постави громадни Мештровићев маузолеј, који треба да преосмисли Црну Гору и Његошево дело.

Око Његошеве капеле на Ловћену и маузолеја, седамдесетих година водила се велика полемика у јавном и културном животу бивше Југославије…

И сада, на реч о враћању Његошеве капеле на Ловћен, прокључају дном Црне Горе рецидиви подаништва и патолошке мржње према свом генију. То колективно умопомрачење чује се у њиховој рефрен-реченици: “То би био пораз европске и евроатлантске Црне Горе”. А Европа и сав свет, слободну и витешку Црну Гору препознају преко Његоша. Таква патологија је уњедрена у онај део народа коме су комунизам и најпримитивнији неолиберализам мера духа. Они, неписмени, узвикују: “Ми смо Запад, доста је српске окупације, доста нам је и Његоша, нека његошује неком другом”.

Како сачувати икону Филермосе (Богородице), која је прошла велики пут да би дошла до нас?

– Та икона иде вековима са руком Св. Јована Крститеља и честицом Часнога крста. Те светиње нигде не иду без дубљег, и људима често несагледивог разлога. Уверени смо да су преко царске Русије, краља Александра Карађорђевића, Острога, дошле на Цетиње са неким великим разлогом. Ту смо да видимо.

Бивши режим протерао је српске писце из образовног система Црне Горе. Међу њима и Његошев “Горски вијенац”.

– Његош није избачен из школских програма у Црној Гори, али, истина је, да се према нашем генију у њему спроводи, кроз идеолошко читање и селекцију текста, неспретно и гротескно одсрбљавање. Но, у томе немају већег противника од самог Његоша. И наравно оних који га читају са пуноћом смисла. Наравно да се у просветним програмима, и јавном животу, српски писци избацују и прећуткују и стављају на индекс проскрибованих књига и аутора. Тако је тражио (анти)културно идеолошки режим, који је чупао његошевску и народну супстанцу из свих културних садржаја. Ето, Црна Гора је образац, да и браћа могу постати највећи непријатељи, као на почетку историје. Но, увек се надамо бољем!

Видело се где је народ

Рођени сте брат митрополита Јоаникија. Колико су догађаји око устоличења избацили на видело црногорски мрак?

– Ти догађаји су показали стварно стање у Црној Гори. Доиста, то је био судар таме и светлости. Није се боље могла Црна Гора представити пред собом и пред светом. Видели сте ту амбицију тамних сила, организованих челницима бивше власти, који су хтели да онемогуће законито устоличење законитог митрополита на историјском месту. Ту је верно показана слика унутрашње сукобљености Црне Горе, али и то, да је тај сукоб главни производ бивше антисрпске државне власти. Но видело се, на срећу, и где је главнина црногорског народа, обасјаног Његошевом лучом. Дочек Патријарха у Подгорици био је за памћење. Зар и то није дело луча у тами Црне Горе?

Велиша Кадић

Извор: Вечерње новости

Pin It on Pinterest

Share This