Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви на Ћипуру, 26. октобар 2019. године

Дошао сам из катакомби древнога Рима, и древнога града Атине, гдје сам такође био ових дана. Дивни и чудесни градови, велики спомени великих и светих Божијих људи кроз вијекове. Тамо у Атини, као што знате, је учио Свети Јован Златоусти, Григорије Богослов и други Божији угодници и светитељи. Јуче смо имали један састанак са комисијом Цариградске патријаршије, на челу са пергамским Митрополитом Јованом, у вези ових збивања која се догађају у Украјини. Нажалост, цариградски патријарх наставља ту своју причу и неће се тако лако од ње отказати. Они то темеље на улози Цариградске патријаршије, која је заиста била велика кроз историју, али оно што је њихов проблем и проблем многих других је то што не схватају да су се промијенила времена. Оно што смо и ми написали цариградском патријарху да је прошла епоха константиновска, започета са Светим царем Константином, да се завршила 1453. године падом Цариграда под турску окупацију, а и 1918. године мученичком смрћу царске породице Романових. Дакле, то је један велики период у историји Цркве од хиљаду и седам стотина година, од Миланског едикта, од Првог васељенског сабора до 15. вијека. И заиста, Цариград је одиграо велику улогу у тим временима када је цар Константин пренео своју пријестоницу из првога Рима у Нови Рим. И та чињеница да је тамо прешло средиште царства које је управљало судбинама Медитерана, да не кажемо и свијета, скоро хиљаду година, заиста је дала Цариграду велику мисију и кроз историју, посебно што се тиче нас словенских народа. Словенски народи су, преко Цариграда, примили вјеру православну, од времена Кирила и Методија, Наума и Климента, а онда, послије тога, примили и своју самосталност, своје помјесне цркве, и Бугарска и ми, и Црква Русије и друге цркве, све је то дјело велике Цариградске патријаршије.

Али ово наше вријеме је другачије и неопходно је да Црква, поштујући све то што је било кроз историју, ипак своју будућност темељи на оним првим вијековима своје историје, када Црква није била толико везана са влашћу. Била је везана са влашћу када је власт постала хришћанска, преко цара Константина, па све до цара Николаја и царице Александре. Хришћанска власт, хришћански владари, хришћански народи и хришћанске државе. Данас немамо више ни владара хришћанских, ни власти хришћанске, а и ни народе који су били хришћански. Тако да та везаност власти и Цркве која је имала великог смисла кроз историју, она данас више, нажалост, не постоји. Тако да је Црква призвана да живи изворним животом и да се све у Цркви догађа, поготово највеће одлуке, да буду урађене по духу Светих отаца, односно у духу сабора! У духу оног првог, изворног, сабора јерусалимског, 50-их година послије Христовог рођења, гдје се каже да ,,се измоли Духу Светоме и нама.” У Дјелима апостолским ће те то наћи, у петнаестој глави, измоли се апостолима, презвитерима и свој Цркви Божијој да донесу те и такве одлуке. То је оно на шта данас наша Црква упућује и моли браћу из Цариграда да не може више један да одлучује, без обзира био он цариградски или београдски, него да одлучује Свеправославни сабор, врховно тијело Цркве православне, од апостолских времена, и то се данас поново васпоставља. И проблеми који су данас пред православном Црквом једино могу бити рјешени сабором, сабором васељенским!

И треба да се помолимо Богу да се обнови тај дух саборни у Цркви Христовој, са свим поштовањем онога што је било кроз историју и поштовањем Цариградске патријаршије, која је прво пријестолна Црква, али не може се називати цариградски патријарх поглаварем Цркве православне, као што су то записали у том томосу у Украјини да је он поглавар Православне цркве, цитирајући тиме цара Јустинијана. Цар Јустинијан је у 6. вијеку написао да је константинопољски патријарх kephalē православних цркава. То је било у временима јединственог Византијског царства и у временима када су друге краљевине и државе настајале по узору на Византијско царство. Па су онда владари, као што је био и наш краљ Никола, итекако учествовали у животу Цркве и усмјеравали живот Цркве, поготово овдје у Црној Гори, гдје је Православна црква била државна вјера, а краљ Никола, практично, наслиједио онај дух који су утемељили Свети Петар Цетињски и Петар II Ловћенски Тајновидац. И тај однос између власти и између државе и између Цркве може да буде такав кад је владар хришћанин, када народ чува вјеру хришћанску. Данас су државе секуларизоване, народи иду тим путевима, владари су често пута и безбожници. Не можеш ти тако, са свим поштовањем према властима, као што каже апостол Павле, али власт није властодржац. Друго је власт, а друго је властодржац. Власт држи ред и поредак, по Божијем промислу, али властодршци, они сваки по својим интересима се управљају. Тако да је много значајно да имамо те благослове древних отаца, древних апостола Цркве Божије и много је значајно да Црква Христова настави да ходи оним својим путем вјековним, да буде јединствена, као што каже сам Господ ,,да буду сви они које си ми дао једно, као што си Ти у Мени и Ја у Теби.”

Јединство Оца и Сина, то је најдубље могуће јединство и призив Цркве Божије да она буде тако јединствена. А у Цркви Христовој постоји само једна глава – Христос је глава Цркве. Нема других глава, нити других поглавара. Све друго су апостоли који свједоче ту главу, Христа као главу Цркве, и Цркву као једну свету, саборну и апостолску Цркву, којој ми припадамо и којој служимо.

Благослов Божији и благослов Светих апостола, Светих отаца и Светих учитеља наших.

Транскрипт Данило Балабан

 

Pin It on Pinterest

Share This