Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија Цркви Светог Ђорђа у Подгорици, 24. октобар 2010. године

Ријечи Светога апостола Павла, које гласе: ,,А ја ране Господа Исуса носим на себи.” Па додаје Свети апостол да се он не хвали ничим другом осим крстом Христовим, којим се Он разапе и свијету и свијет Њему. Овим ријечима Светог апостола Павла је описан не само његов животни подвиг и његов живот, него живот и подвиг свих оних који су, кроз вијекове, били Христови. Сви су они носили ране Христове на себи. Сви они су се хвалили крстом Христовим, Његовим распећем и сви су се они разапињали свијету и свијет се њима разапињао. Тиме су хришћани, кроз вијекове, испуњавали ону Христову ријеч и Христов позив: ,,Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека ме слиједи.” Нема хришћанина без ношења часнога крста и без ношења рана Христових, нема Цркве Христове без знамења часнога крста уписаног у њено биће. Управо зато што је часни крст уписан у биће самога Христа Господа, Његовом раном се ми исцјелисмо, Његовом љубављу се ми исцјелисмо. Зато нас исти апостол Павле позива да љубимо једни друге као што је Христос нас заволио и да тако испуњавамо закон Христов. Носити ране Христове, носити крст Христов, то значи испунити се истинском и правом љубављу, распетом љубављу према Христу, према Богу, према светињи Божијој, а онда се испунити правом љубављу према ближњима својим. Свака истинска љубав то постаје тек када се разапне, када се жртвује. По мјери жртве човјекове се у њему открива и дарује му се права и истинска љубав и према Богу и према ближњем.

Све што човјек ради овдје на земљи, ако није испуњено тим духом жртве и жртвовања, оно није и не може бити право. Сваки човјеков труд и човјеково дјело је жртвени принос Богу – означава разапињање човјеково, његов подвиг, његово одрицање од себе, по мјери одрицања од себе, од свога самољубља, од своје саможивости. По тој мјери човјек постаје истински човјек, јер, жртвујући се за Бога и за светињу Божију и за ближње своје, он тек онда открива ону најдубљу човјечност коју је Бог уградио у човјекову природу и ради које човјек и постоји, и та човјечност је оно што онда избија из њега и што чини њега сличнога Христу. Јер је кроз жртвовање Себе за живот свијета, кроз Своје распеће, кроз Своју рану голготску, Господ открио Себе као вјечну љубав Бога Оца и јавио људима, принијевши себе на жртву за свијет и за род људски. Па ако се Бог нама јавља и открива Својом љубављу и открива нам се као љубав кроз Своју жртву, онда је природно да се и ми, који смо Његови, откривамо Богу кроз жртву и откривамо се на истински и дарујемо на истински начин једни другима кроз жртвовaње. Управо то је оно што апостол Павле и назива ,,ношењем рана Христових”.

,,Ја ране Христове носим на себи.” Апостол Павле је сам био жртвени принос Богу Христу и кроз тај жртвени принос је себе поистовјетио са самим Христом и Христов живот је засијао кроз њега. Па је он могао и да каже, с правом, ,,не живим више ја, него живи Христос у мени”. Како и апостол Павле, тако и други свети апостоли, тако и апостол Филип, ђакон кога данас прослављамо, тако и свети Божији људи, као што је Свети Теофан Начертани, кога такође славимо на овај свети дан. Тако сви свети кроз вијекове по мјери свије жртве су собом и кроз себе свједочили самога Христа и по тој мјери се јављала и откривала Христова слава и Христова сила. ,,Крст је слава и знамење, крст је спасење!” пјева пјесник народни, управо схвативши ту велику и свету истину о часноме крсту и о жртви која сија кроз часни крст и о божанској љубави која се открива преко разапињања себе свијету и свијета себи, преко успостављања жертвеног односа са свијетом и са самим собом и са другима и тиме, преко јављања Божије љубави која онда сија кроз оне и преко оних који се жртвују за име Божије, зa истину Божију, који Христоликим животом живе овдје на земљи. Све оно што Црква свједочи управо јесте то и такво свједочанство. То је природа Цркве Божије, јер је то природа и начин постојања самога Господа, то је природа и начин постојања свих оних који су Христови, који су Господњи. Зато је код нас хришћана све у знаку часнога крста и наше устројство природног нашега бића и Света тајна крштења, којом се у Христа облачимо и она је у знаку крста. Кроз трократно погружавање се разапиње у нама стари човјек и умире и рађа се нови човјек по лику Онога који га је створио.

И у Тајни миропомазања и у свеукупном нашем живљењу, нашем односу према творевини Божијој, нашем односу једних према другима, нашем односу према нашим прецима и нашем односу према нашим потомцима, сија и јавља се та велика и света Божија истина коју тако једноставно, а тако дубоко, посвједочује апостол Павле, када каже да он ране Христове носи на себи. Сво страдање светих Божијих људи, мученика, Светог великомученика Георгија, у чијем се храму налазимо, у знаку су те велике светиње. Сви мученици, великомученици, подвижници, сви трудољупци кроз вијекове, сви Божији храмови који су грађени, па онда рушени и уништавани, и они су разапињани и они су носиоци те ране Христове. Као што је Господ разапињан и као што је погребен, тако су хиљаде и хиљаде храмова Божијих у славу Божију подигнути, разапињани, страдани и кроз њихово страдање, разапињање и њихово поновно обнављање се јављала сила Божија и храмови од камена и дрвета грађени. А и ови храмови који јесу људи, јер човјек је створен да буде храм Божији, да буде обиталиште Духа Светога, тако да сви они који су пострадали за име Божије, они су носили рану Христову, њом се исцјељивали и њом снагу задобијали.

Ево, ми смо јуче, на Мајевцу, тамо у дубини Босне, сахранили двадесет и тројицу страдалника, који су ’44. и ’45. године, са хиљадама других, кренули одавде, од Везировог моста и који су оставили своје кости одавде до Рудога, до Мајевца, до Лијевча поља, до Градишке, до Јасеновца, у коме су неки, нарочито официри, спаљени од усташа. Па онда, редом, све до Кавника, страшна поворка која се кретала одавде, у року од шест мјесеци, она је остала поклана, распета широм ове земље. А тамо на Мајевцу, њих осам стотина тифусара су марта мјесеца, ’45. године, сви у једну крв заклани, од партизана, од браће своје, у болници. Против свих људских конвенција и односа, поклани су и њихове кости расијане па се данас тешко и налазе. Ето, њихови потомци су открили њих двадесет и три, који су јуче сахрањени тамо код цркве која је током рата срушена и распета, и она је носила на себе ране Христове, као што су носили и ти које смо јуче сахранили, у нади да ће и остали, на стотине њих, који су побијени поред ријеке Босне, да ће и они једног дана бити пронађени. Њихова рана је рана Христова. Носили су рану Христову на себи и тиме посвједочили да су заиста Христови, да су заиста хришћани, као и многи други у 20. вијеку. До Леденог мора, до Соловецког манастира, до Владивостока, до Сибира, до Москве и Петрограда који су, мученичким својим страдањем, на челу са Николајем, царем Александром, царицом, и дјецом њиховом, који су рану Христову понијели на себи и које је Господ прославио и прославља, као што је јуче прославио тих двадесет и три, послије шездесет и пет година, времена кад нијесу имали право ни на име ни на гроб.

Тако је и њих Господ прославио и кроз свих њих се остварила та истина Светога апостола Павла, јер сви су они носили ране Христове на себи и том Христовом раном се исцјељивали, као што се и ми исцјељујемо само уколико заиста понесемо крст Христов и уколико, заиста, и наша вјера и наш живот буде сагласан имену и вољи Христовој и уколико, и кроз нас, се пројави та спремност на жртвовање себе за Бога љубави и жртвовање себе за ближње своје.

Нека би Господ молитвама Светог апостола Филипа и Теофана Начертанога, које прослављамо и који су носили рану Христову, и нас утврдио у ношењу крста часнога и у живљења по Божијим заповјестима, сагласно вољи Оца, и Сина и Духа Светога, Бога љубави, коме нека је слава и хвала, у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

 

 

 

Pin It on Pinterest

Share This