Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија на Крстовдан, у манастиру Девичу, 27. септембар 2010. године

У име Оца, и Сина и Светога Духа. Ријечи које смо у право чули, које су изговорили Јевреји прије Христовог распећа, које гласе: ,,Распни Га!“ Те ријечи, ево, одјекују вијековима. Прво, оне су усмјерене на самога Господа, на Голготи распетога ради нас и нашега спасења. А, кроз Њега и преко Њега, те ријечи се односе на све оне који су Његови, који су узели крст свој и који ходе за Њим, по Његовој ријечи. ,,Не може бити ученик већи од учитеља свога. Ако су мене гонили, и вас ће гонити. Ако су мене разапели, и вас ће разапињати.“ Зато није чудо да Христови ученици, они који остају Њему вјерни, Његовој истини, Њему као Сину Божијем и као Спаситељу и Искупитељу свијета, да они носе исти онај крст који је Он понио на Голготу и да носе, као и апостол Павле, један од првих Његових ученика, ране Христове на себи. То важи за прве Христове ученике, безбројне мученике који су, попут Њега страдали, понијевши крст свој и који су своју мученичку крв помјешали са Његовом. То важи за безбројне хришћане кроз вијекове, који су страдали и који су путем Његовим ходили.

А пут Његов је пут Богочовјека, што значи пут распећа и пут васкрсења. ,,Васкрсења не бива без смрти.“ Нема уздизања и узношења без ношења Христовог крста и Христовог распећа. И не само они који су Христови кроз вијекове били, него и све оно чега се Господ дотакао и што је подизано у Његову славу, и оно је распињано. Грађено је у знаку крста, подносило је страдања, распећа, гоњења и уништавања, тако да се у свему чега се Господ дотакао, у свему томе се огледа тајна Његова богочовјечанска, тајна Његовог крста и Његовог распећа, али и тајна Његовог Васкрсења. И овај празник који данас прослављамо је посвећен Часноме крсту, Часни крст Христов који је био затрпан, заборављен и оскрнављен, јер на мјесту гдје је Господ разапет, подигнут је био храм лажне богиње Венере, у вријеме римских царева, који су и тиме покушали да избришу сјећање на распетога, на Његову Голготу, Његово страдање и Његову личност. И тако је то трајало скоро три стољећа, до времена велике царице Јелене и сина њенога Константина, када је она, чудом Божијим, дошла у Јерусалим и пронашла мјесто гдје је било Христово распеће, гдје је помазан кад је био скинут са крста, гдје је био погребен и гдје је васкрсао.И у то вријеме, за вријеме јерусалимског патријарха тадашњег, крст на коме се и чудо догодило, исцјељење, препознат је као крст Христов, он је подигнут и узвишен пред очима свију. И од тада, па до данас, Црква Христова прославља Воздвижење Часнога крста и пјева ову чудесну пјесму: ,,Крсту Твоме поклањам се, Христе, и свето Васкрсење Твоје појим и славим!“

Крст Христов, као сила и као знамење, он је уздигнут и прослављен послије дугог понижења. И опет, све оно што је било у знаку Христовом кроз вијекове, у знаку Христовог распећа и вјерно Христовом распећу, оно је пролазило исти тај пут понижења, скрнављења и уништавња, али је увијек изнова васкрсавало, обнављало се и обнављала се радост Његова као младост орловска, по ријечима светога пророка. Ево једног од светих мјеста које је било, кроз сву историју, то виде и наше очи, у знаку Христовога распећа и у знаку Христовога Васкрсења. Као што је живот овога светога храма и ове свете обитељи, Светога Јоаникија Девичкога, био у знаку Христовог распећа. Он је носио подвиг Христов и ране Христове на себи, носио је крст Христов и ходио за Њим у молитви, у посту, у подвигу, у страдању. Зато га је Господ и прославио и прославља га кроз стољећа и дарује му благодатну силу којом просвјетљује помрачене духовно, која исцјељује душевно и тјелесно болесне кроз вијекове. Како он, тако и ова света обитељ, толико је пута, заједно са његовим ћивотом, рушена и разарана и толико пута је поново васкрсавала и обнављала се. Ево, и наше очи виде на светињи Божијој, на ћивоту Преподобнога оца нашега Јоаникија, недавно распеће обитељи ове, сестара подвижница ове свете обитељи и овај сваки камен је у знаку тога распећа и апсида овога храма, оскрнављена руком безбожника и злотвора.

И иконе на овом иконостасу и сва ова обитељ, као дом Господњи, прошла је, не само у прошлим временима, не само 1941. године, не само 1999. године, него је и 2004. године прошла кроз огањ и прошла је кроз распеће. И ево, благодаћу Божијом, ова обитељ и ћивот Светога Јоаникија поново васкрсавају и обнављају се, да би се ми њима обнављали и да би и ми, душовно и тјелесно, њима васкрсавали. Зато и пјевамо ову дивну пјесму: ,,Крсту Твоме се клањамо, Христе, и Свето васкрсење Твоје прослављамо.“ Свјесни ове велике и свете истине, да је Христово распеће било ради нас и нашега спасења и да је Господ, Својом божанском силом, васкрсавши из мртвих, силу васкрсења оставио као свети квасац којим заквашује сва људска покољења, жедна Бога, Божије истине, спасења и вјечнога царства небескога.

Господу нашем, дуготрпељивом, распетом и васкрслом и васкрсаваном и распињаном кроз  вијекове у свима онима који су Његови, нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This