Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Подластва грбаљска на Малу Госпојину – 21. септембар 2007. године

У име Оца, и Сина и Светога Духа. У посланици Филипљанима Светог апостола Павла, из које смо читали данас одломак, између осталог каже Свети апостол да ,,имамо исту мисао у Исусу Христу”. Те исте ријечи ми понављамо на Светој литургији, када нас свештеник и епископ призивају да једнодушно, једним срцем и једним умом, исповједамо Оца, и Сина, и Духа Светога. Једнодушност, заједништво, истинско и право, оно се може остварити само ако је то заједништво у Исусу Христу, ако је то заједништво у Богу. Људски род и његово заједништво личе на храст. Да би храст био један и јединствен, он мора да има јединствени коријен. Без тврдог и јединственог коријена, не може бити здравога стабла, не може бити здравих грана, не може тај храст ни пролистати ни процвјетати и не може никада ни истинског ни правог плода донијети. Из једног коријена ниче дрво и сви плодови који на том дрвету расту, иако разнолики међу собом, ипак су они јединствени, јер јединствени сокови их прожимају, дају им снагу, дају им здравље, крепост и хранљивост.

Ако то важи за дрво, за храст, то исто важи и за људски род. Људски род има свој коријен, који иде у дубине бића. У тим дубинама бића, у дубинама творевине, открива се и јавља се неуништива сила Божија, којом је Бог све створио и која је коријен свега постојећег, коријен из кога расте и разраста свијет, васиона, небо и земља, из кога разраста свеукупна Божија творевина. Из тог коријена разрастају сва бића на земљи и разраста људски род, једне крви, јер је крв свих људи на земљи из једног истог коријена, Адама и Еве, али њихов коријен није њихов, него Онога који их је задахнуо дахом живота, једним јединственом дахом живота, једним јединственим Духом Светим, јер све је задахнуто Духом Светим. Духом Светим ,,дише све што дише и живи све што живи” пјевамо ми пјесму, истиниту и велику свету пјесму. И ми људи, ако хоћемо да будемо истински јединствени, да остваримо истинску заједницу, истинско братство, не можемо то постићи ако немамо једну мисао. А не можемо имати једну мисао, једно срце и један ум ако се не коријенимо у том вјечном коријену који је лице Божије, име Божије, сила Божија, свјетлост, живот, снага, мудрост, истина коју је Бог записао у Своју творевину.

Свеукупна творевина Божија није ништа друго него књига из које ми читамо Његове тајне. Као што познајемо једног писца, филозофа, мудраца, на основу његових књига, као што познајемо и препознајемо једног умјетника на основу онога што је он насликао, па кажемо: ,,Ове слике припадају Лубарди, познатом нашем сликару.” И препознаје се на свакој слици, иако су различите, да их је иста рука сликала. Као што препознајемо сликара преко слике, тако препознајемо и преко творевине Божије, преко величанствене књиге Божије, препознајемо Онога који је написао ту свету књигу. Зато апостол не говори случајно да имамо исту мисао и не говори случајно да та иста мисао може бити једино тамо гдје постоји јединство вјере, јединство срца и ума у једном имену Божијем, у једној љубави Божијој која грије све и сва, у једној свјетлости Божијој која обасјава свако створење која постоји на овом свијету. То свето јединство смо ми задобили и задобијамо преко Пресвете Дјеве. Јер Она је својом утробом, објединила небо и земље, објединила човјека и Бога.

Зато свети Божији људи њу називају ,,границом између створеног и нествореног бића”. Нестворено биће је Бог, а створена је сва творевина Божија. Кроз Њу и преко Ње, сва творевина се претворила у обиталиште славе Божије, и не само славе Божије, него самога Бога, Дародавца сваке силе и сваке славе! Зато ми Њу и називамо кивотом, још и древни пророци су Њу назвали кивотом, када су записали: ,,васкрсни Господе, уђи у покој Твој Ти и кивот светиње Твоје”. Предоказује пророк Христово васкрсење, али указује и на кивот Његове светиње, на Пресвету Дјеву. Она је обиталиште Божије славе, Она је примила у себе, у своју утробу, Онога који је Творац неба и земље, кроз кога је све постало што је постало и обдарила нас Њиме, Његовим светим именом и силом Његовом, Његовом свјетлошћу, снагом и животом Његовим, да би онда ми могли на земљи, који се рађамо у разним народима и разним временима, да будемо јединствени у Њему и кроз Њега. Она нам дарује то неизрециво јединство и преко Ње то добијамо.

Зато ми и прослављамо овај празник Њеног светог рођења и величамо, заједно са Њом, име Господње. ,,Велича душа моја Господа и узрадова се дух мој Богу, Спаситељу моме.” Тако је она кликнула када је примила благу вијест од архангела Гаврила, да ће родити Сина и да ће Му име бити Исус Емануил, што значи ,,са нама је Бог”. И та пјесма Њена, Богородичина пјесма, она се пјева на свим земаљским језицима, у свим епохама и пјеваће се до краја свијета и вијека. Величала је душа Њена Господа и радовало се срце Њено Богу, Спаситељу Њеном, а кроз Њу се радујемо и сви ми Господу и прослављамо Њено рождество, прослављајући, кроз Њу и преко Ње, Онога кога је она родила. Само три рођендана прославља Црква Христова: рођење Јована Крститеља и Претече, онога који је припремао Христов долазак у овај свијет, највећег рођеног од жене, рођење Пресвете Дјеве, које данас прослављамо, Оне која Га је родила и Његово рођење, Његов Божић.

И православна Црква никад није прослављала друге рођендане. У новије вријеме, од Броза па на овамо, почели су и Срби да прослављају своје рођендане. Причао ми је, у своје вријеме, наш умни професор Душанић Светозар, како је ишао да набави за Никољдан оно што је потребно. И накуповао је много чега, па га пита продавачица: ,,Зашто толико купујеш данас?”

А он каже: ,,Па зар ти не знаш да је сјутра Свети Никола?”

,,А јесте, ја сам католкиња, нијесам православна. Ви православни славите свеце, а ми славимо себе.”

На Западу је био обичај, а и данас постоји, да се славе рођендани. Добро је и то, обиљежити своје рођење и рођење свога дјетета, али једино право славље и рођендан који треба прослављати је рођендан Христов, Пресвете Богородице и Јована Крститеља. Ја се сјећам, из дјетињства, када се неко родио у онај дан, повуку га за уши да порасте, и тјелесно и духовно, и доста му је за прославу рођендана. У наше вријеме, када се људи полако отуђују од Бога, од имена Божијег, од светиње Божије, од Христа Бога, рођенога ради нас и нашега спасења, без кога је свако рођење бесмислено, почињемо да прослављамо себе. Која је вајда што се рађамо ако се Бог није родио од Пресвете Дјеве, ако Бог није Својим рођењем освештао наше рођење, ако утроба Богородице није освештала сваку утробу и свако рођење. Тек тада свако рођење човјека на овај свијет добија свој прави и истински смисао, када је освештано рођењем и утробом Пресвете Дјеве.  Кроз Њу и преко Ње срце сваке мајке постаје срце Богомајке, а само код оних који истински примају Христа Бога и Њему се јединоме клањају, Његово рождество прослављају и поштују ону која је Њега родила и онога који је припремао пут Његоц и Његов долазак у овај свијет.

Зато, мање рођендане прослављајте, а више прослављајте ону која је Христа Бога родила, Њега који је рођен и онога који Га је припремио, да би онда и наш живот и наше рођење имали смисла и да би наше рођење било не за смрт и за пролазност, него за вјечност и бесмртност. И да би онда ми једним срцем и једним умом прослављали Оца, и Сина, и Духа Светога, Бога љубави, и да би могли да будемо једне мисли у Христу Исусу, Господу нашем, сви они који су се овдје подвизавали вијековима. А иде ова светиња све до 4. или 5. вијека, до времена великога цара Константина, ево нашли смо крстионицу из оних древних времена. Сви ти који су се овдје подвизавали, који су се овдје крштавали и миропомазали, примали светињу Христову, Тијела и Крви Христове, монаси, монахиње, народ који се ту сабирао кроз вијекове, а има га, то само Господ зна. Кад би ми могли да погледамо нашим очима оно што Бог види – то су хиљаде и хиљаде, стотине хиљада њих, који су стајали на овом мјесту гдје и ми данас стојимо. То је велики и дивни сабор који прославља рождество Пресвете Дјеве непрекидно. Ми овдје започињемо да га прослављамо и они су започиљали, али они су наставили и сабрали су се око рождества Пресвете Дјеве у царству Божијем и постали су једнога ума, једне душе и једнога срца, једне мисли били су и јесу сада више него што су били док су били на земљи.

И ми заједно са њима, једне душе и једне мисли, прославимо Ону која је Христа Бога родила и, од Ње рођенога, Господа нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This