Izaberite stranicu

Бесједа Митрополита Амфилохија на темељима древне хришћанске богомоље на Градини мартинићкој, 20. септембар 2008. године

Увијек када испраћамо или када се сјећамо оних који су се упокојили у нади у васкрсење и живот вјечни, пјевамо онај пророчки стих: ,,Душе њихове ће у добрима царства небеског почивати.” Тако смо, ево и данас, пјевали, помињући оне који су основали ово свето мјесто, помињући градитеље, приложнике, добротворе, свештенослужитеље, помињући имена која не памтимо. Памтимо само име Епископа Јована, који је негдје у 9. или 10. вијеку Богу служио и одавде отишао према Дубровнику. То су била времена када је била једна Црква Божија, и Истока и Запада, тако да је тај Архиепископ Јован припадао Цркви Божијој православној. Ми припадамо, јер наша Црква данашња православна, Митрополија црногорско-приморска, није ништа друго него наставак и изданак органски те једне свете саборне и апостолске Цркве Христове, оне Цркве коју је Господ основао и сабрао на првој Тајној вечери, прије Свога страдања. Испунио је Своје ученике силом Духа Светога, у педесети дан послије Васкрсења Свога, у виду огњених језика.

Свети Дух, који је био и остао кроз вијекове, до дана и до краја свијета и вијека, она је сила којом живи све што живи и дише све што дише. Духом Светим, којим се ми крштавамо и запечаћујемо тајном Миропомазања, кога примамо рађајући се у овај свијет и овај земаљски живот, а нарочито Га примамо када се крштавамо и када живимо у Цркви Христовој, као чланови те свете Цркве Божије. Дакле, Црква је једна, света саборна и апостолска, раширена и ширена кроз вијекове и раширена по читавој земаљској кугли. Данас се, по ријечи Господњој, Јеванђеље проповједа на свим земаљским језицима и једина установа која је остала и опстала кроз вијекове је Црква! Рушила су и пропадала царства, били и нестајали моћници, владари, државе, империје, овакве и онакве, а Црква је остала и увијек се обнавља и увијек обнавља она света мјеста на којима се призивало име Божије, мјеста која су освештана силом Духа Светога, тијелом Христовим, којим су се, кроз вијекове, причешћивали они који су исповједали вјеру у Њега као Сина Божијега и Богочовјека. Дакле, та света мјеста се сабирају и увијек оживљавају.

Тако и ми данас овдје, помињући осниваче, градитеље, приложнике и добротворе, ми у ствари постајемо једно са њима, јер исту службу коју су они служили служимо и ми данас. Исте ријечи Божије смо и ми данас поновили, које су они поновили прије толико вијекова на овој Мартинићкој Градини. Исто Јеванђеље које су они овдје читали, и ми смо читали, без обзира да ли су га у оно вријеме читали на црквенословенском, на јелинском или на латинском. Сви језици су дати људима да се људи преко њих споразумјевају и да прослављају име Божије. Дакле, без обзира на ком језику су они читали Јеванђеље, исте ријечи, исти садржај, иста сила Божија је зрачила кроз оно што су они читали, као што зрачи данас кроз Свето јеванђеље које ми читамо на овом светом мјесту, јер пред Богом: ,,хиљаду година су као један дан, и један дан као хиљаде година”. Тако да је и овдје ово мјесто старо и прастаро, сигурно старо хиљаду и нешто година. И ево, ако је хиљаду година један дан, ми смо само продужили ондје гдје су наши духовни преци стали, хришћани древних времена. Они су завршили службу, а ми смо је наставили и настављаћемо је и даље, ако да Господ да се ова света обитељ обнови. Јер овдје, испод ове свете обитељи, наша бака Јана, која је доживела стотину и шест година, она је овдје приложила своју земљу и свој дом овој светињи. Рекла ми је овдје када је дошла, 2004. године: ,,Владико, ово је вода Светога Саве.”  Ја кажем: ,,Како, бако Јано, вода Светог Саве?” А она каже: ,,Воду његову ја пијем, јер вода која је била при манастиру, она је послије избила доље на моје имање. То је она вода која је вода те светиње и то је велики дар Божији да имам ту воду да пијем.”

Откуд је она знала да је то вода Светог Саве? Знала је, сигурно, јер је примила велико предање. Јер и ви сами знате да је за ово мјесто везано не само име Архиепископа Јована, из диоклијских времена, па и није чудо да се наш нови епископ диоклијски зове Јован, и то је неко чудо Божије, нијесмо то ми комбиновали, него је сам Бог то некако удесио да овај Јован прихвати да наслиједи име тога Јована диоклијског из 9. или 10. вијека. Дакле, тако то бива и ако Бог да, она је ту приложила са жељом и са молитвом, а ја се надам да ће Бог услишити њену молитву, да то припада овој обновљеној обитељи. Ево данас, ја сам поменуо мати Јустину из Ждребаоника, како би ово био метох Светог Арсенија Ждребаоничког. И, ако Бог да, да овдје се сагради испод, јер ће ова црква остати оваква каква јесте, али овдје испод да саградимо једну црквицу, једну малу обитељ, која ће се уградити у темељ ове светиње и којом ће ова светиња васкрснути, јер овакве светиње су светиње зато што у себи чувају силу Христовог Васкрсења. Као што је наше присуство свједочанство Христовог присуства и Духа Светога, тако је и свједочанство управо те силе Васкрсења. Оно што је Божије увијек васкрсава и увијек се обнавља, обнавља се ,,као орловска младост” како каже свети пророк.

Тако се и ова древна светиња обнавља живим присуством живога Духа Божијега, службом светом, која се наставља и светом пјесмом и химнама које су појане овдје, данас се поју и појаће се до краја свијета и вијека. И нашим сабрањем у име Господње и у име Светог архангела, чије чудо прослављамо, које је свједочанство извора воде које је Свети архангел благословио, па није чудо да и овдје постоји такав извор ове светиње, који ће постати, ако Бог да, чудотворни извор свете воде Божије. ,,Душе њихове ће у добрима почивати.” Душе оних који су градили ову светињу, који су себе уградили и свих оних који су се у нади у васкрсење и живот вјечни упокојили, они који су примили живот вјечни вјером у Христа, Сина Божијега и љубављу према Његовој мајци, чије рођење сјутра, ако Бог да, прослављамо, прослављамо рођење родитељке живога Бога. Велики Божији дар нама, велико звање, највеће звање које човјек може стећи на овој земље јесте у право то звање – бити хришћанин, бити Христов, име Божије прослављати и Оној која Га је родила пјевати пјесму и величати је на начин као што су је величали сви свети Божији људи, као што је величају серафими, херувими и ангели небески.

Нека би овај сабор и ово сабрање на овом древном мјесту, на овом светом мјесту, било нама на спасење и нека би се оно наставило и нека би се ова светиња обновила и физички, да би  обнављала не само нас, него и оне који ће доћи послије нас на ово свето мјесто, гдје се јављао Бог кроз вијекове и гдје се и данас јавио призивом Духа Светога и овом Светом евхаристијом, која нас је сабрала и која нас сабира, прибрајајући нас непролазном царству Христа Бога нашега, коме нека је слава и хвала, у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

 

Pin It on Pinterest

Share This