Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цетињском манастиру, 17. септембра 2017. године

,,Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли.“ Тако пјевамо када год се крштава неко ново дијете Божије, било да је мало или велико. Тако смо пјевали данас када је крштена наша новопросвећена сестра Марија. И име јој је благословено, а од данас, и во вјек и вјеков, и живот, као и живот свих оних који су се крстили, јој је благословен. Марија је пронашла истински и прави пут свога живота. У давна времена, Црква Божија и хришћанство се звало пут, прочитајте Дјела апостолска и видјећете да се тако назива. И није случајно, јер је и Господ рекао за Себе: ,,Ја сам Пут, Истина и Живот.“ Онај који за Њим ходи, који се у Њега облачи, у Његову врлину, он је заиста пронашао истински и прави пут између свих путељака, беспућа којима ходи човјек овдје на земљи, то је једини истински и прави пут који нам открива истину. Откривајући нам истину, Он нам дарује пут и на том путу, ми задобијамо живот. Овдје на земљи задобијамо живот, благословом Божијим, од родитеља и рађамо се за овај живот. Велика је светиња овај живот и начин на који се рађамо овдје на земљи, међутим, ово рођење није рођење само по себи и онај који рађа даје живот привремени, било то годину дана, пет година, тридесет година, педесет година, стотину година. А ми данас прослављамо Мојсија Боговица, који је, по древном предању, поживео стотину двадесет година, а и у наше вријеме се нађе неко, као што сам недавно читао да је нека бакица у Албанији напунила стотину и петнаест година.

Али шта је то стотину петнаест година и хиљаду година у односу на вјечност? Иако је само то наш живот и ако се само због тога рађамо, због ових десет, двадесет или осамдесет година, то је само осамдесет тренутака. Ја сад кад сагледам свој живот и саберем, то је осамдесет тренутака, у односу на оно што је било прије мене и што долази послије мене у вјечности. Да ли се само због тога човјека рађа, због ових осамдесет тренутака? Да ли је само то људски живот? Није, и Марија је то схватила. Него, рођење тјелесно је припрема за истинско и право рођење, рођење Духом Светим и водом, којим се и она данас родила и примила печат дара Духа Светога. И када је Бог створио човјека, узео је прах земаљски, удахнуо дах живота у њега и човјек је постао душа жива. Али то што је уписано у човјека, његов ум, његов разум, његова воља, ни то само по себи није вјечно. Тек онда када се Божији Дух, Свети Дух дотакне наше душе и нашега тијела, онда човјек постаје истинско и право биће, вјечно биће, и задобија вјечни живот.

Зато и пјевамо: ,,Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли.“ Крштење у Христа значи одрицање лажнога, смртнога и пролазнога у себи и облачење у Христа, примање у себе тог огња Божијега, вјечнога, примање у себе вјечнога живота и проналажење правога и истинског пута. А тај пут се не може остварити и не може се њиме ходити без истинске, тврде, Божије вјере. На свакој Литургији, а то треба и сваки хришћанин макар ујутро и увече, чита се Символ вјере, на којем се све темељи:

,,Вјерујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.

И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег Јединородног, од Оца рођенога прије свих вијекова.

Свјетлост од свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог.

Рођеног, а не створеног, јединосуштног Оцу, кроз кога је све постало.“

 Све што је постало постало је кроз Њега, кроз Логоса Божијег, кроз Сина Божијег Јединороднога. И онда исповједамо:

,,Који је, ради нас људи и ради нашега спасења, сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човјек.

И који је распет за нас у вријеме Понтија Пилата и страдао и био погребен,

И који је васкрсао у трећи дан по Писму и који се вазнео на небеса и сједи са десне стране Оца.

И који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима и Његовом царству неће бити краја.“

Његово царство је небеско царство које ми исповједамо и којим живимо већ овдје на земљи, царство Божије. Зато је и Христова проповјед почела са ријечима: ,,Покајте се! Јер се приближило царство небеско, оно је већ ту! Јер ја сам онај који доноси царство небеско и Дух Свети, кога ће послати Отац мој, Он ће вас увести у тајну царства небеског и вјечнога живота.“

И онда исповједамо:

,,И у Духа Светога, Господа животвотнога, који од Оца исходи и који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави и који је говорио кроз пророке.“

 Па исповједамо:

,,У  једну свету, саборну и апостолску Цркву, исповједам једно Крштење за опроштење гријехова, чекам васкрсење мртвих и живот будућега вијека. Амин.“

Црква Христова, тијело Христово, прибраја милионе и милионе људи. Као што је прибрана и Марија у ту свету заједницу, Христову заједницу, тако су се милионе људи, из свих земаљских народа, прибрали и сјединили са том светом заједницом, односно крстили се у име Христово, примили Духа Светога животворнога и живјели Духом Светим и живјели у Христу. Један велики учитељ Цркве Божије, Никола Кавасила, написао је књигу ,,Мој живот у Христу“. А велики учитељ Цркве Божије прошлога вијека, Свети Јован Кронштатски, који је био у Петограду, и он је исто тако писао књиге под називом ,,Мој живот у Христу“. И тако су сви Свети оци, кроз вијекове. Пророк и Боговидац Мојсије, кога данас прослављамо, он је онај који је видио Господа на Гори синајској, срео се са Господом и који је добио Десет Божијих заповјести. Дакле, вјера у Христа Бога као Пут, Истину и Живот и живљење по тој вјери, јер је рекао Господ: ,,Идите, проповједајте и крштавајте све народе у име Оца, и Сина и Духа Светога, учећи их да чине оно што сам вам ја заповједио.“ А то су Десет Божијих заповјести и оне две заповјести о којима висе сви закони.

Прва је најважнија заповјест: ,,Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом.“ То је највећа заповјест. То је темељ, то је коријен, то је основа, то је све за човјека. То је та тврда вјера у једнога живога Бога, у Тројици слављенога, Оца, и Сина и Духа Светога. Али онда, сагласно тој вјери треба да буде кратки људски живот, да би, кроз њега и преко њега, човјек постао вјечно и непролазно биће. Онај који не вјерује у Бога као Пут, Истину и Живот, онај који не вјерује да је човјек биће створено за бесмртност и вјечност, тај није нормалан! Зато је и рекао пророк у древна времена: ,,Рече безумник у срцу своме: Нема Бога.“ Не могу да схватим да постоје људи на земљи да вјерују у смисао живота, а у Бога не вјерују! Какав смисао без Бога има? Откуд тајна свих свијетова око нас без Божије руке? Откуд рођење човјеково, тај дар људској природи да рађа? Откуд дар људској природи да се увијек, изнова, препорађа, од прољећа, до љета, до јесени, до зиме. Чудесни божански круг уткан у нас. А у том рађању и препорађању творевине се види да човјек није створен за смрт, но је створен за бесмртност и за непролазност. Тим путем су ишли милиони људи до наших времена и били су просвећени. Зато се Крштење и назива просвећењем. У старом јелинском језику се тако и каже. Погружење у ту велику и свету тајну Христовог имена, Христове силе и Духа Светога, а овде се назива просвећење. И то је најљепши назив, просвећење свјетлошћу истине Богопознања и свјетлошћу која нам открива куд и како да ходимо. Велики Божији дар. Нијесмо довољно свјесни шта је Бог подарио нама хришћанима! Изабрао нас је Бог, од свих земаљских народа, свих заједница, и подарио нам тај велики дар вјечнога и непролазнога живота!

Дакле, заповјест: ,,Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом.“ А онда и: ,,Љуби ближњега свога као себе самога.“ О томе висе закон и пророци. А онда Господ продубљује и даље, а у томе се и ми крштавамо: ,,да нема веће љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје.“ И тиме се показује да смо ми Христови, а Христови смо толико уколико тај христолики начин живљења, мишљења и понашања уткамо у свој живот. А Он, Христос, је жртвовао Себе за живот свијета. Није нас волио онолико колико је Себе волио, него је и бескрајно више волио нас! Себе је самога жртвовао за живот свијета и ми се те тајне причешћујемо, причешћујемо се Тијела и Крви Господње. И то је пуноћа нашега живота и пуноћа наше, просвећене, Марије. Тијело и Крв Господња је Божија љубав. Причешћујући се, ми цјелујемо Господа и свим својим бићем Га примамо у себе као вјечни огањ, као вјечни и непролазни живот и, примајући Га у себе, ми постајемо једно са Њим. И наш је пут онакав какав је Његов ако хоћемо да будемо прави хришћани. ,,Нијесам дошао да ми служе, него да служим и да живот свој положим за ближње своје.“ И тако Он учи и Своје ученике и Своју Цркву и тако учи нас кроз вијекове. Ништа Он не тражи од нас више него што је Он сам подарио нама, дарујући Себе и жртвујући Себе, Својом љубављу, за живот свијета. То је вјера у живога Бога, Бога љубави, у Тројици слављенога, крштавање у име Оца, и Сина и Духа Светога, живљење у име Оца, и Сина и Духа Светога, облачење у Христа и Његову силу, вјечну и непролазну божанску силу и хођење за Њим, који је Пут, Истина и Живот.

Нека би Господ и нашој Марији, новој хришћанки, подарио тај огањ, ту вјеру и да вјерује у живога Бога у све дане свога живота, заједно са нама и са Црквом Божијом, а и да живи по Божијим заповјестима. И зато, Марија, научи Десет Божијих заповјести, научи Символ вјере и ,,Оче наш“. Прво ,,Оче наш“, па онда Символ вјере, па онда Десет Божијих заповјести. Ту је сва мудрост, сво знање, а све друго што си учила је мало и ситно, али ово је права наука Божија. Ми који смо се у Христа крстили, у Христа смо се обукли и Њему нека је слава и ххала, у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This