Опраштање
Драматични друштвени догађаји који су се недавно одиграли у Црној Гори наводе нас да се на Aгори посветимо теми опраштања.
Способност опраштања је изузетна врлина, и то врлина у оном изворном значењу те ријечи, као у грчком арети или римском виртус – „бити способан“, „бити кадар“ за нешто. Опраштање је духовни подвиг и дио молитвеног чина, став који је неодвојив од хришћанског начина живота и менталитета. Утолико је опраштање један начин свједочења Божијег присуства у свијету.
Опраштање је и темељ на коме почива људско друштво, онако како га схвата православно хришћанство. Способност и могућност праштања је један од услова постојања људске заједнице. Неуспјех у праштању је коријен личног животног и друштвеног неуспјеха, разлог због којег друштвени односи често улазе у озбиљне проблеме, а појединац у озбиљне психолошке компликације. Речено једноставним народским језиком, човјек који није способан за опраштање није „ни за Бога ни за народ“.
Све то говори да је опраштање витално важна духовна и друштвена тема, тим прије што је наше друштво, у периоду борбеног атеизма, деценијама било изграђивано на тињајућем афекту озлојеђености, огорчености, осветољубивости или ресантимана према неистомишљеницима. Јавни простор код нас се и данас, као по инерцији, перманентно испуњава овим нездравим сентиментима из спектра ресантимана који онемогућавају истински сусрет са другим и један релативно стабилан друштвени живот.
Неуспјех у опраштању, који има озбиљне друштвене реперкусије, посљедица је предрасуда, клишеа и стереотипа којима појединци и читаве групе подлијежу. Под разнородним спољашњим утицајима, људи су склони да продукују илузије и искривљене слике о себи и другима с којима се налазе у антагонистичким односима.
Пуноважан теоријски и практични одговор на проблем опраштања долази нам из хришћанске духовне културе у којој је опраштање божанска заповијест, етичка врлина, духовни подвиг, благодатни дар, норма живљења која налаже да се усрдно молимо за спасење других, али и да се пред приговорима других понизно преиспитујемо.
доц. др Душан Крцуновић