Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Рустово, 16. септембра 2008. године

У име Оца, и Сина и Светога Духа. ,,Уста ће моја говорити мудрост, и поучење срца мога разумност.“ Ријеч је Господња, ријеч светога пророка, која значи да ће уста његова да говоре мудрост, а поука његова разум, оно што је умно, разумно и што води срце његово вјечноме уму и вјечноме разуму. Када читамо Свето јеванђеље, онда кажемо, прије читања одломка из Јеванђеља: ,,Премудрост! Стојмо, чујмо Свето јеванђеље.“ Дакле, премудрост која нам се открива у ријечи Божијој, ријечи богонадахнутих пророка Божијих, ријечи записаној руком светих ученика Христових. То је, управо, премудрост пред којом треба да стојимо усправно и смјерно, слушајући благу вијест Божије премудрости и Божије истине која сазида себи дом. Која је то премудрост Божија и какав је то дом који је себи Божија премудрост сазидала?

Несумњиво, премудрост Божија јесте управо Онај који ће се јавити и открити као вјечна мудрост, као вјечни разум, као вјечни Логос Божији. То је премудрост Божија која сазида Себи дом, јер Он је Онај кроз кога је све постало, тај Логос Божији и кроз кога ништа није постало што постоји. ,,Рече Бог и би.“ Свеукупна творевина Божија није ништа друго него је дом славе Божије, дом у коме обитава Божија премудрост. Зато небеса приповједају славу Божију. Све што постоји то је повјест, прича, проповјед и свједочанство Божије славе. У свему постојећем је уписана слава Божија, Божија доброта, Божија љепота, Божија мудрост. Нема ничега што постоји да у себи не садржи ту тајну божанске премудрости. Зато и пјевамо Господу: ,,Велики си, Господе, и чудесна су дјела Твоја и нема ријечи да се опишу чудеса Твоја.“ Мало ми видимо и мало можемо да сагледамо. Само они којима Бог открије тајну, којима отвори очи силом Духа Свога Светога, само они могу да сагледају и сагледавали су све те дубине и ширине божанске премудрости, која је уграђена у Божији дом, у Божију грађевину, у Божију творевину.

Свако створење је појединачно дом славе Божије и мудрости Божије, од најмањега до највећега. Свеукупна творевина и сва створења заједно су обиталишта славе Божије, а међу свима њима најчудесније обиталиште славе Божије јесте управо човјек, зато што се у њему обједињује и онострано и овострано. Све љепоте, и доброте и мудрости у овом свијету су записане у човјеку, у човјековом тијелу и човјековој души. Али у њему је записано и оно што не посједује ова творевина. Он је одсјај, он је слика, он је узет са лика вјечног Логоса Божијег, што значи и Божије и овосвјетско је сабрано и присутно у човјеку. Зато је човјек најчудеснији свједок, самим својим постојањем, живога Бога. Толико прије да он, као словесно биће, прими пуноћу божанске мудрости и онда, кроз њега и преко њега, Бог Себе открива и посвједочује. Ту премудрост призвана су да изговарају уста човјекова. Уста човјекова су призвана не да причају било шта и да изговарају било шта, поготово не да изговарају смрдљиве и нечисте ствари, псовке, ђавоље уловке, отровне, зависне ријечи, ријечи злобе, ријечи мржње, ријечи љубоморе, ријечи зависти и свега онога што помрачује човјека. Уста чиста, она су призвана да оно што је чисто и Божије проповједају и да то изговарају.

А изговараће онда када ријеч човјекова буде од сувишка срца, када оно што човјек говори, када је то присутно у његовом срцу. Човјек из срца износи старе и нове ствари, и све зависи од тога шта је у човјековом срцу. Од тога зависи шта ће човјек да мисли, а од онога шта човјек мисли и смишља, од тога зависи и шта ће да говори, јер све се из срца рађа и све се у срце враћа. Ако је поука срца човјековог разум, оно што је разумно, божанско и истинито, ако је срце човјеково предано Богу и ономе што је Божије, ако је срце човјеково наслоњено на Господа и испуњено Њиме и Његовим мирисом, Њиме освећено и просвећено, онда и човјеков ум постаје освећен и просвећен, онда и ријеч човјекова бивају премудра, онда уста говоре премудрост и поука срца је разум вјечни.

Ове ријечи, кратке и мале ријечи, могао је само записати неко ко је заиста осјетио и доживио Божије присуство у себи, иначе не би могао тако јасно и кристално да сажме у једној реченици ту велику мудрост Божију. Свети Божији људи су били такви сасуди благодати Божије, преобразили су се у храм славе Божије и зато им је све било премудро и разумно. И кад су градили, кад су говорили, кад су радили и дјела њихова су била дјела испуњена божанском мудрошћу и тим знањем божанским.

Ми данас прослављамо једног дивног изданка нашег рода светосавског, првог Патријарха српског Јоаникија, који је устоличен за патријарха у царском граду Скопљу. Он је посједовао и знање овога свијета и мудрост спољашњу, али прије свега је посједовао знање божанско и његова уста су увијек говорила премудрост и оно што је остало записано о њему и оно што је остало запамћено о њему и оно што је уткано у његове мошти, у његове живоносне кости, све је то миомир Божији и на њему се заиста потврдила ријеч апостола да смо ми мирис и миомир Божији. Тако је и он постао миомир Божији, мирисао је на Господа и за живота, и зато су и његове мошти остале миомирне мошти, испуњене мирисом божанским. Заиста, преображена храна Духа Светога.

Нека би молитвама његовим и нас Господ утврдио да наша уста премудрост говоре и да је поука нашег срца разум у све дане нашега живот и у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

 

 

 

Pin It on Pinterest

Share This