Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Дајбабе, 6. септембра 2020. године
Свети апостол Павле, чију посланицу читасмо, поручује и својим савременицима и нама: ,,Све да вам буде у миру, мушки се држите и све да вам буде у љубави.“ И придодаје Свети апостол: ,,Ко не воли Исуса Христа, проклет да буде.“ Ријеч апостолска, велика и истинита ријеч, јер заиста, ко не љуби Исуса Христа, Сина Божијег Јединородног, од Дјеве рођеног, тај нема и не може имати истинског и вјечног смисла свога постојања. Проклето је његово рађање на земљи, јер је рађање његово рађање за смрт, за ништавило, за пролазност, од данас до сјутра. А оно рађање кроз Њега и у Њему, то је рађање за бесмртност, за вјечност, за непролазност. То су схватили безбројни људи у земаљским народима, до наших времена. Дакле, то су схватили они који су ходили за Њим као за Путем, Истином и Животом, који су се жртвовали за Њега на начин на који се Он жртвовао за њих, ,,јер је Бог толико заволио свијет да је Сина Свога јединордонога дао, да сваки који у Њега вјерује не погине, него да има живот вјечни.“
Дакле, они који у Њега вјерују задобијају, Крштењем, Миропомазањем, животом по Његовим заповјестима, љубављу према Њему, према Светој Тројици, Богу љубави и љубављу једних према другима, задобијају вјечни и непролазни живот. То су, дакле, схватили безбројни људи кроз сву историју. То је схватио и наш цар Лазар Грбљанин. Па кад се поставило пред њега питање коме ће се царству приволети, схватио је да је ,,земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека“. И жртвовао се, са својим народом, опредјелио се за Христа Бога и за вјечно достојанство и непролазно царство, а не за земаљско пролазно царство. И као такав, он је наставио дјело Христово у нашем народу, дјело светих апостола, не дјело оних који су убијали Христове ученике, као што смо чули у Јеванђељу причу о виноградарима. Посадио човјек виноград па га оставио виноградарима и слао је своје слуге да донесу оно што њему припада, а они су тројицу слугу побили, па је послао и друге слуге, па су и њих побили. А онда је послао свог сина јединородног, рачунајући да ће се постидети његовог сина, али они су рекли: ,,Ако њега убијемо, онда ће сад виноград нама да припада.“
А тај домаћин, који је засадио виноград, а виноград је ова васиона и овај свијет, ова земља, то је Господ. А тај виноград је онај који је Божијом руком засађен и који и данас доноси својих плодова, а у том винограду су убили посланике Његове, свете пророке Божије. Тако су побили и ученике Христове, и тако су убили и разапели самога Господа, Сина Божијег јединородног! Али је виноград Његов остао виноград, Црква Божија саборна и апостолска и они који су остали вјерни Њему, они задобијају Његов благослов и задобијају Његов вјечни и непролазни живот, примајући Њега као Бога свога и Спаситеља свога, причешћујући се Тијела и Крви Његове, што значи Његове божанске љубави и тиме задобијају вјечни и непролазни живот. Сваки онај који се одриче Христа Бога, који се Њему не исповједи и не поклони, он је, несумњиво, проклет пролазношћу и ништавилом, јер сам на себе навлачи проклетство, одрицајући се Бога љубави, одрицајући се вјечнога живота и задобијајући проклетство, оно Адамово и Евино проклетство, који су повјеровали не Богу и Његовој истини, него су повјеровали змијском шапату да ће постати као богови. Повјеровали су у то и то је најдубљи гријех људски и људи, па и данас људски владари, мисле да су они богови, да су они господари свијета, да се човјеку, којем је дах у носу, треба клањати, не Богу живоме, Творцу неба и земље, по коме је човјек и створен, по коме је човјек обликован у тајни рођења Христовог, рођења од Духа Светога и Пресвете Дјеве, примивши тиме квасац богочовјечански.
Тако да је Богочовјек постао мјерило људскога живога и критеријум свега онога што се догађа на земљи и у вјечности. А богочовјечанско стање Сина и напредак у Његово име, кроз Њега и преко Њега је мјера људскога живота, вјечна и безмјерна мјера Његовог раста и мјера раста човјековог и човјековог напретка кроз овај живот и земаљски напредак, кроз заједницу са Богом и једних са другима и узрастање у мјеру раста висине Христове. А Његова мјера је безмјерна мјера, вјечна мјера и није мјера пролазности и ништавила, него мјера бесмртности, непролазности и вјечности. Том мјером су мјерили свој живот свети апостоли, том мјером су мјерили свој живот сви они који су живјели по Христу, Његовом Јеванђељу и Његовој љубави. И данашњи светитељи и мученици, Свети Евтихије, Свети Татион, Света дјевојка Сира, то су Божије душе које су своје животе предале Христу Богу на дар.
Прочитајте њихове житије па ћете видјети житије Свете мученице Сире, дјевојке од осамнаест година, која је мученички пострадала. Њени мучитељи су остали проклети и као такви су запамћени, а она, која је жртвовала свој живот за Господа, памти се до наших до времена, а у Персији далекој је живјела и тамо је пострадала у прадревна времена, у времена гоњења Цркве Божије у Персијском царству. Али она се спомиње данас и постаје примјер савременим хришћанима ходе њеним путем, тим вјечним богочовјечанским путем. Њему се клањамо, Христу Богу нашем и прослављамо све оне који су Њега прославили својим животом, својим дјелима, а наочито они који су Њега прославили својом смрћу и својим страдањем.
Господу нашем, дивноме у светима Својим, нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
Фото: Манастир Дечани
