Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Доњем Острогу, 4. августа. 2011. године

Чули смо данас из Светог јеванђеља свете Христове ријечи: ,,Ко сачува живот свој, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га.” И оне друге ријечи, у наставку: ,,Шта вриједи човјеку да читав свијет задобије, а души својој науди? Шта ће човјек дати у откуп за душу своју?” Ова филозофија, јеванђељска филозофија се не подудара са филозофијама, са мудрошћу овога свијета. Изгледа луда ова Христова наука, и за обични људски разум везан за овај свијет, за човјека, за оно што је пролазно, ове ријечи нијесу схватљиве. И за људе који немају Духа Божијега Светога, нијесу ни прихватљиве. Шта то значи: ,,Ко сачува живот свој, изгубиће га.”? Јер обично све људске филозофије и сво људско знање нас упућује на то да сачувамо свој живот. Да сачувамо себе, да сачувамо здравље, породицу, да сачувамо оно што нам је Бог дао, не само да сачувамо него и да умножимо, да би могли да опстанемо овдје на земљи. Има ту логике, моћне логике, да нема логике не би толико људи и толико покољења у право у том правцу ходили и у том смислу темељили свој живот. То је мудрост по овоме свијету, како је назива Свети апостол Павле, која има своју моћ, своју снагу, своју убједљивост.

Међутим, друга је мудрост Божија, а друга је мудрост овога свијета. Друга је мудрост по Христу, а друга је мудрост по овоме свијету. Јер Господ, који је Творац неба и земље, који зна и смисао овога свијета и зашто га је створио, зна и смисао и нашег људског живота, зашто смо настали и зашто постојимо. Да није коначни циљ човјека и овога свијета у њему самоме, у везивању за овај свијет, у везивању човјека за њега. Човјек је, као биће које настаје у овом свијету, које се рађа, као и свијет у коме се рађа, пролазан. Данас јесте, а сјутра није. Као цвијет у пољу који процвјета и дивиш се његовој љепоти и његовим бојама, прецвјета и увене и не зна се ни мјеста гдје је био тај свијет, такав је људски живот и таква је везаност човјекова за себе. Тако и чување човјека, о коме говори Јеванђеље: ,,Ко сачува живот свој, изгубиће га.” Ма колико се трудили да сачувамо свој живот, прије или касније, послије пет, десет, педесет, стотину, неко доживи мало више, сто десет или сто двадесет… кажу за древне, у Светоме писму, да су живјели много више, као Матусал, изгубићемо га.

Али без обзира колико живјели година и без обзира колико постојале небеске звијезде и сва бића око нас и свеукупуна творевина, у њену природну је уписано да је пролазна. Тако и у људској природи је уписано да је човјек биће пролазно. ,,Земља јеси и у земљу идеш.” Као што је рекао Господ и као што увијек и говоримо када испраћамо некога, милога и драгога, из овога живота. То значи да свако ко сачува живот свој, изгубиће га, ма колико се човјек трудио, и наука људска, да продужи људски живот и да му да смисао, изгубиће га. Нема науке земаљске ни небеске, у смислу овога неба које видимо, која би могла да спаси творевину, да спаси човјека од те пролазности. Према томе, онај који улаже у себе самога и у ствари око себе, у природу око себе, у творевину, у живот свој, неминовно ће га изгубити, потпуно је истина ријеч Господња.

И она друга, парадоксална, ријеч Господња: ,,Ко изгуби живот свој мене ради”, ту је поента свега живота. Ко изгуби живот Њега ради, наћи ће га. Другим ријечима: Ко у мене уложи свој живот, који мноме, мојом мудрошћу и мојим знањем и мојим животом и мојом истином осмисли свој живот и живот овога свијета, он ће онда пронаћи и себе и пронаћи прави и истински смисао живота. Зар није смисао живота у Њему самоме, управо у ријечи Божијој, у ономе што је Бог улио у коначном смислу и циљу, који само Бог може подарити човјеку и свијету и свакоме бићу које постоји. Према томе, губити живот Њега ради, значи у ствари задобити прави смисао живота. А губити живот и све што имамо свијета ради, то значи улагати у ништа. Само сулуди људи, безумни људи улажу у оно што на крају завршава ничим. Зато је и речено у Светоме писму: ,,Рече безумник у срцу своме: Hема Бога.” Јер да нема Бога, онда заиста живот и свијет, ово што јесте и што имамо, данас јесте, а сјутра није. И сваки који улаже само у овај свијет и своју имовину, у своје здравље једино, без Бога и мимо Бога и Божије истине и Божије светиње, тај ће све изгубити. И самога себе ће изгубити. Само онај који Христом себе обогати, то и значи ријеч Бог, богат. Онај који јесте и који даје богатство.

А благо је наше онамо гдје је срце наше. Ако је срце наше у ничему, у ништавилу, у ономе што је пролазно, онда сигурно и срце наше иде безумним путевима и ум наш лута по њивама глади, како би рекао Свети владика Николај. И зато, дакле, који су живот свој, а то и јесу хришћани, који губе живот свој Њега ради, Христа ради и у Њега се облаче када се Њиме крштавају, Његовога Духа примају, животворнога, вјечнога и непролазног, без кога је и наш дух такође пролазан. То задобијају, тиме се богате, за тим богатством чезну и ово земно богатство не траће и дарове које су добили од Бога, него умножавају, али умножавају на начин како је то Бог заповједио и како је то Бог подарио за живот, оно што су добили, што имају, постајући тако сарадници Божији на великом светом дјелу преображења, узрастању овога свијета, његовог обнављања и преображења и узрастања себе у мјеру раста висине Христове.

Таква је била Блага Марија, Марија Магдалина, чувена, коју ми данас прослављамо. Она је себе обогатила Христом Господом, клекнула пред ноге Његове, очистила гријехе своје, душу очистила и Он је подарио исцјељење. Тешко болесна Марија Магдалина је била, од Њега добила оно што је добила и свим својим бићем се прилијепила за Господа. Није онда чудо што је она прва видјела Господа васкрслога. Додуше међу Светим оца прије ње је мајка Божија, што је потпуно природно, била на гробу код Господа, ту нема никакве сумње, али зашто није записано? Па ето, да не би људи рекли: ,,То је мајка измислила, мајка од своје туге и своје љубави према дјетету измислила да је њен син васкрсао!” Зато јеванђелист, мудар и богонадахнут, није то записао, него се помињу Марија и друга Марија. Та друга Марија несумњиво је била Пресвета Дјева, али помиње се у Јеванђељу Магдалина, она је видјела Господа васкрслога.

,,Гдје Га положише?”

,,Кога тражиш жено?”

,,Tpaжим Господа. Гдје су Га положили?”

И онда се Он открива и не само то, него она се удостојава и да клекне пред ноге Његове и чује оне ријечи: ,,Не дотичи ме се! Још се нијесам вратио Оцу своме. Него иди јави браћи.” И тако је њена вијест блага вијест, зато се и зове Благом Маријом, најблажа, најчудеснија вијест коју су изговорила људска уста, истина. Она је прва ту истину изговорила зато је толико дивна, толико велика. Црква Божија посебно је назива Благом Маријом и не знам има ли још неки светитељ да се назива благим, као што се зове Марија. Сви су они блажени, несумњиво! Али посебно је она блаженом названа, јер је заиста блажена утроба њена, блажен је живот њен и благу вијест она благовијести кроз вијекове до данас. Ево, и дио моштију њених је до данас сачуван у манастиру Симонопетри. Данас је тамо велики празник у част Блажене Магдалине, и ево и део њених моштију су сачувани у Симонопетри, манастир, који се уградио један од наших владара Мрњавчевића, тако да смо и ми везани и за њене мошти као народ и везани смо за ту велику и дивну светогорску светињу. Блага Марија, чудесна, испуњена Њиме, Господом.

Шта је друго Свети Василије, него оно што је и Блага Марија. И он је све што је имао жртвовао, изгубио је живот свој. Јер да је хтио да добија живот свој, ишао би он у Дубровник, ко зна гдје би отишао, код моћника онога времена, који су га итекако звали и тражили. И са везирима је могао бити. Међутим, отишао је у острошке стијене, у голе стијене. Го је изашао из утробе матере своје и ту стијену је сузама заливао, уградио је себе у светињу Божију, призвао Бога, Господа, Духа Светога и постао живи свједок Христовог васкрсења, као и Блага Марија и до данас остао. Његове свете мошти шта су друго, и по чему су свете мошто? Управо по томе што су свједоци нетрулежношћу живога тијела Христовога, којим се причешћивао, којим је живио, за којим је чезнуо, којем је припадао као дио Цркве, Тијела Христовог и зато га је Бог прославио и он се прославио. И ево, данас ми идемо из свих крајева свијета да цјеливамо његову свету руку и да од њега се научимо тој благој вијести коју је прије њега проповједала Блага Марија Магдалина.

Ево ту, заједно са нама, последњих десет година, у овој светињи био је наш новоизабрани и наречени владика нишки Јован. И њега је Господ призвао од дјетињства, призвао га је преко његових родитеља на службу Господу, па се потрудио, богословију завршио, факултет, стизао и до Санкт Петербурга, царскога града и тамо се учио, учио се и овдје, васпитавао ђаке на Цетињу, Господ га је призвао благословом Светога Василија да послије десет година буде овдје, да служи пред моштима Светога Василија, да служи у овој светињи, да се у уграђује према својим моћима у ову светињу и да овдје се напаја тога Духа Светога и да се учи тој благој вијести и да друге учи тој благој вијести, коју је посвједочила Марија Магдалина. И ево, Црква Божија га је сад упутила на ново служење, у древну апостолску епископију, Ниш, један од апостолских градова. Велики град у коме се родио велики цар Константин у Нишу и гдје су се хришћани појавили сигурно негдје послије 3. вијека, ако не и прије времена цара Константина, нема никакве сумње. И епископ који је и у Нишу и читав тај крај његове нове епископије, његове епархије, да не помињемо Паланку и друга мјеста, то су све мјеста гдје је Црква Божија цветала у оним древним временима и у временима гоњења, већ од 4.вијека.

Ено Ремезијан, ево године смо то прослављали, гдје је био чувени учитељ Цркве Христове, Никита Ремезијански, о коме су написана од давнина дивна дјела. Велики угодник Божији и велики благовјесник истине Христове. Оставио је своје списе и своје поуке, којима се и данас надахњујемо и друге тамо светиње, да их све не помињемо, древне тог времена, Свете браће Кирила и Методија, па онда и послије Свете браће, нарочито времена Светога оца нашега Саве и Симеона Мироточивога, крај земље Србије пребогат и светињама и великим подвижницима кроз историју, великим именима која су себе уградили у Цркву Божију. Нишка епископија је дала дивне вјеснике Јеванђеља, апостоле Цркве Христове, све до најновијег апостола Цркве Христове, нашег Патријарха Иринеја. Он ће у недјељу предати жезал на трону епископа нишких нашем владики Јовану.

И нека би Господ га утврдио тим жезлом и нека би га утврдио овом светињом, коју је послужио, у коју се уградио и која се у њега уградила, Светога Василија. И нека настави свето дјело апостолско, од времена цара Константина до данас, у благословеној Епископији нишкој, у којој ће бити прослављено, на светском плану, хиљаду седам стотина година од оног Миланског едикта из 313. године, када је цар Константин, Богом надахнут и научен од своје мајке, дао слободу Цркви Христовој. И благодарећи тој слободи, Црква Христова, до тада гоњена и прогоњена, зато је календар пун мученика, баш из тог времена, прва три вијека гоњења Цркве Христове, од тада је она кренула у свијет, у многе народе. И данас, ево, је присутна, на свих пет континената је присутна Црква Христова православна, да свједочи и да проповједа ту благу вијест, Благе Марије, светих апостола, Светих отаца Цркве Божије и учитеља.

Нашем владици новоизабраном и нареченом нишком, Јовану, подај Господе благоје и долгоденственоје житије, здравије же и спасеније и во всјем благоје поспјешеније и сохрани его на многаја и благаја љета!

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This