Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Дуљево, 31. јул 2008.

Молитва коју читамо пред крај Свете литургије, пред Свето причешће, послије благослова, преко епископа, преко презвитера који служи, који се изражава ријечима: ,,Мир свима и главе своје Господу приклоните.’’ Обраћамо се Господу у молитви: ,,Ти сам, Господе, погледај са неба на оне који су главе своје приклонили Теби, јер их нијесу приклонили тијелу и крви, већ теби страшноме Богу.” Приклањање главе пред Господом је спољашњи знак онога што се догађа унутра, у човјековом срцу. Као што тијело има своја кољена, тако и срце човјеково има своја кољена. И срце човјеково је призвано да поклони кољена своја пред живим и свемогућим Богом. И само пред Њим. Нема ничега, ни на небу ни на земљи ни под земљом, тајног ни јавног, чему би човјек смио приклонити своја кољена, кољена свога срца и своја кољена тјелесна. Само је призван човјек да се приклања Њему, страшноме Богу и Њему једином да служи.

Кроз историју рода људскога, постоје двије врсте људи: постоје они који, сагласно природи и призвању човјековом, приклањају кољена срца свога, своје душе и своје биће живоме и страшноме Богу, и они који се клањају на овај или на онај начин, идолима, ономе што је пролазно. А пролазно је све што је око нас и у нама. По ријечима Светог апостола: ,,Пролази обличје овога свијета.” Те смо ријечи данас чули: “Пролази обличје овога свијета”. То су древни хеленски филозофи говорили да све тече, све долази и пролази. И пророк Соломон је рекао да се: ,,Сунце рађа и залази, све долази и пролази, све се мијења и не зна се ни мјеста гдје је било.” Ево нас овдје у овој светињи. Стоји и обнавља се ова светиња, управо зато што се приклонила пред лицем живога Бога, и они који су је градили и који је обнављају. А у исто вријеме, колико је њих прошло кроз ову светињу овдје и који су преминули из овога пролазнога живота у онај Божији, непролазни, као што ћемо и ми за њима доћи и проћи, и преминути из овога свијета.

Само они, који у овом свијету марљивом и пролазном, приклоне главу своју пред страшним Богом, који Њега исповједе, који Њега у срцу носе, који у Њега вјерују као једнога Бога, Творца неба и земље, само ти остају у Божијем памћењу, у Божијем срцу у Божијем уму. И само оно чега се они дотакну, дотакавши се прво благодати Божије, само то опстаје и својим опстајањем свједочи присуство Божије у овом свијету. Благодат Божија је једино сигурно, непромјенљиво и они којих се дотакне благодат Божија. На благодати Божијој ми задобијамо сигурност вјере и та сигурна вјера јесте и остаје основа наде наше, темељ нашега живота. И извор непролазности и извор сигурности и извор нашега људског достојанства и смисла нашега живота. Тако су свети Божији људи дотакли се благодати Божије, благодат Божија их се дотакла. Зато су благословене и хаљине њихове и кости њихове и дјела руку њихових и оне ријечи које су они изговорили и које су записане, све је благословено и све је богоносно, управо зато што се Бога дотакло. Што се свега тога Бог дотакао.

Ево, данас ми прослављамо мученика Божијег, Емилијана и Јакинта, који су свој пролазни земни живот заквасили Божијом љубављу. Себе су Богу на дар принијели и Бог се њима принио и постао једно са њима. Зато је и њихова крв свештена и крв мученичка живо свједочанство живога Бога. Зато је и памћење на њих непролазно. Кад је живио Свети мученик Емилијан? У вријеме оног безбожног Јулијана Одступника, који је хтио, као пас на своју бљувотину, да се врати многобоштву, клањању идолима. И покушао је да уништи, поново, Цркву Божију. И у једном граду су срушене светиње и чинило се да више нема ниједног хришћанина. Одједанпут се појавио Емилијан и све идоле је једне ноћи маљем срушио и уништио. Идућег дана, многобошци, запањени тиме што се догодило, трагају за оним и ухвате једног сељака који прошао поред неког многобожачког храма. Ухвате њега, мислећи да је он тај који је њихово идолиште срушио, да га убију. Онда се јавио Емилијан: ,,Није добро да се скривам и да невин човјек пострада.” Јавио се и, наравно, мученички завршио свој живот као и Свети Јакинт.

А преподобни отац Памво није био мученик, свједок Христов крвљу, али је упражњавао другу врсту мучеништва и свједочења Христа – то је мучеништво и свједочење подвигом и својом савјешћу. Сав свој живот је принио Господу на дар. И кажу за њега да је имао двије врлине: прва врлина је била да никад није изговорио сувишну ријеч. Имао је дар ћутања. Изговарао је само оно што је Божије и што је по Богу и што му је Бог открио и јавио. А друга врлина његова је била да никад није појео парче хљеба, а да га сам није зарадио. Радио је својим рукама, као апостол Павле, и зарађивао за своје потребе и ћутао. И када је дошао александријски патријарх у пустињу, онда моли га братија: ,,Кажи светом оцу, папи, неку ријеч, неку поуку.” А он ће рећи: ,,Ако на моје ћутање ништа не каже, онда му ни моје ријечи неће ништа помоћи ни казати.” Добио је дар прозрења, видио је тајне Божије.

Зашто? Зато што је постао чист као огледало. У њему се огледало лице Божије, мудрост Божија, љепота лица Божијег, зато је и сијао свјетлошћу, као што је Господ засијао на Гори таворској, преображен. Унутарња свјетлост, божанска свјетлост, је засијала, рудила из њега, по ријечима Светих отаца, код таквих људи ,,заруди” унутра срце, душа и ум и сија. Тако да није онда чудо што имате старце од деведесет и више година, па изгледају млађе него они који су петнаест или двадесет година. Управо благодарећи тој обнови, којом се обнавља изнутра човјек. По ријечима богомудрог пророка: ,,Обновиће се као орловска младост твоја.’’ Као што се орао обнавља, тако се обнавља и онај који је Божији, изнутра се обнавља том Божијом силом и мирише миомиром Божијим, такав је био аво Памва.

Били су у пустињи двојица браће, који су били богати па су и богатство своје расподјелили. Један подјелио сиромасима и отишао у пустињу да сам са Господом разговара. Био је подвижник, молитвени тиховатељ. А други брат, узме он што је остало од његових родитеља, па направи болницу и помаже сиромашнима, лијечи болесне. Један тако, а други онако. И упокоје се обадвојица и сад се пита братија: ,,Који ли је Богу угодио? Онај који се сам са Господом у пустињи боравио у молитвеном тиховању или овај који је служио ближњима својим?” A питају аву Памву, а ава каже: ,,Обојица су, сваки на свој начин, Господу угодили, јер су принијели све што су имали и што су били, сваки на свој начин, по своме дару.’’ Нијесу били задовољни тиме и поново су га питали и ава Памво се молио и Господ му је јавио да су њих обадвојица у рају. И тако се братија утврдила да су различити дарови којима је Бог обдарио људе, али сваки према своме дару служи Господу.

Тако и ова двојица служитеља Господњих, тако и ава Памбо, тако и мученик Емилијан, тако и архиђакон Стефан, тако сви они који су кроз вијекове Господу угађали и који су приклонили главе своје не тијелу и крви, него Богу великоме и страшноме и Његовом имену. Тијело и крв нам не саопштавају истине праве и вјечне. Каже Господ апостолу Петру: ,,То што си ме исповједио као Сина Божијег, није ти то казало твоје тијело и крв” дакле, твоја тјелесна памет и мудровање, знање научно, познавање космологије, филозофије, физике, математике, хемије и свих других наука. Све драгоцјене науке, али то знање које нам дају овоземаљске науке, оно је корисно, оно је драгоцјено, оне нам служи да нас приводи истинском и правом знању, а то је знање које је засновано на тијелу и крви. На ономе што јесмо, што протиче кроз нас, на ономе што додирујемо кроз искуство, али није то право, најдубље, истинско знање, нити може у њему да се садржи то знање.

Тек оно знање које није од тијела и крви, није тјелесно мудровање, није филозофија по човјеку, него је мудрољубље, филозофија по Христу. То знање је знање које нам открива и смисао овога земаљског знања и смисао земље, смисао неба, смисао творевине Божије, смисао нашег људског живота. И кад преко тог другог знања, обасјани свјетлошћу божанском, као и ава Памво, размишљамо о овоме свијету, онда схватимо да су небеса она која приповједају славу Божију, а нису небеса оно чему се треба клањати. Онда схватимо да је диван Бог не само у светима Својим, него и у свеукупној творевини Својој. И да све што постоји је свједочанство Онога који је Творац свега што постоји. Према томе, поклонићемо се Творцу кроз Његову творевину. Велик је Бог и чудесна су дјела Његова и нема ријечи да опише чудеса Његова. Свијет је божанско чудо, ми смо још савршеније божанско чудо, али останемо ли само при свијету, при себи, остаћемо слијепци код очију. А узмемо ли свијет и творевину Божију и себе и кроз себе ако гледамо као кроз икону Божију, гледамо тајну која је уткана у нас, онда нам се открива велика и света тајна божанска, онда заиста ми приклањамо кољена своја, не пред тијелу и крвљу, него пред Богом страшним и вјечним.

Богу нашем који је диван у творевини Својој и свим створењима Својим, који је диван и предиван у светима Својим, светим мученицима и подвижницима, нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This