Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија на остацима древне светиње на Крњој Јели, 27. јула 2008. године

Благословисмо, драга браћо и сестре, царство непролазно, вјечно, непролазно царство Оца, и Сина и Духа Светога, у које смо призвани сви на земљи рођени и свеукупна Божија творевина. Призвасмо Духа Светога, животворнога, да сиђе на нас и на наше дарове. Исповједисмо вјеру у Бога Оца, Оца неба и земље, и Сина Божијег јединородног, рођеног прије свих вијекова од Бога Оца, рођеног у времену од Духа Светога и Пресвете Дјеве ради нас и нашега спасења. Исповједисмо Духа Светога, животворнога, који од Оца исходи и који се са Оцем и Сином прославља и слави. Исповједисмо Свето крштење, без кога нема спасења. Исповједисмо и васкрсење мртвих, живот вјечни, примисмо Свето причешће Тијела и Крви Христове, по Његовом благослову. И споменусмо оне Његове ријечи, којима је утемељио своју Цркву као свету заједницу, сабравши је око Тијела свога и Крви своје, изговоривши оне Његове ријечи које се изговарају кроз вијекове: ,,Узмите и једите, ово је Тијело моје; пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога завјета која се за вас и за многе пролива, на отпуштење гријехова и на живот вјечни.”

Прославивши Бога, примивши светињу Његову, помоливши се Господу за своје спасење, за спасење цијелога свијета и мир цијелога свијета и свега људскога рода, положисмо и камен темељац овога светога храма, древнога храма, посветивши га Светом првомученику и архиђакону Стефану. Камен темељац, који је видљиви симбол невидљивога Сина Божијега, који је крајоугаони камен на коме почива васиона, на коме почива људска судбина, људски живот, људска историја, наша историја, наше биће, наша прошлост, садашњост и будућност. Камен Онога који јесте, који бјеше и који ће доћи да суди живима и мртвима и чијем царству неће бити краја. Освештасмо, дакле, ово свето мјесто.

И својим сабрањем и силом Духа Светога и благословисмо поновни почетак градње овога светога храма. Храма да се у њега сабирамо, у њему да се учимо сили Божијој, вјечној и непролазној. У њему да се учимо љубави према живоме Богу и у њему да се учимо љубави једних према другима. То јесте смисао храмова, да кроз њих примамо свјетлост непролазну, живот вјечни, а у исто вријеме да се кроз њих и у њима братимимо, миримо непрекидно, да у њима иштемо опроштај од Господа и једни од других, јер онај који се не помири са ближњим својим, он не може добити ни мира Божијега, а треба нам и једнога и другога.

Осјећам и видим да сви они који су овдје сахрањени су ваши преци, и њихове кости се радују овоме дану и овоме светоме чину на катунцу, на овоме мјесту које је освештано прије толико вијекова, молитвама нама непознатог епископа и молитвама нама непознатих свештеника и вјерујућег народа Божијег, у она древна времена, њихова имена зна Господ. Они се радују данас што ми настављамо њихово свето дјело на овом мјесту, зато нека су благословене руке оних који буду градили свети храм. Благословени сви они који на било који начин допринесу да се што прије овај свети храм сагради, који се уграде у њега својом молитвом, својом љубављу, својим прилогом, својом жртвом. Јер храмови на жртви почивају, у њима се жртва приноси, Тијело и Крв Христова. У њима се учимо да је жртвовање човјеково за истину Божију и за ближње своје основни призив људскога бића овдје на земљи. Све што је часно и честито у историји свих земаљских народа, у историји свијета, засновано је на жртви. Прво на жртвовању Бога за нас, у тајни Христа богочовјека и Његове голготске жртве, кроз коју се открила Његова неизрецива, божанска љубав! Јер је управо мјера жртве мјера љубави! Што је дубља жртва, то је већа и дубља љубав и непролазнија.

Дакле, на тој жртви почива и гради се овај свети храм, у њему да се приноси та жртва непрекидно, за спасење. Да се жртвује то Јагње за живот свијета и за наше спасење. И да се, дакле, учимо, да је жртва оно на чему почива људски живот, живот васионе. Све што је часно, честито и велико у нашем народу, оно се жртвовало за истину, за правду и жртвовало се за ближње своје. Све свете мајке дале су свете жртве за ближње своје и за љубав према Богу, сви свети очеви и сви свети витезови нашега рода и народа, и других православних хришћанских народа. Сви су они приносили себе на жртву. И кроз ту жртву су се спасавали и друге спасавали.

Зато се не треба чудити да смо и ми данас као народ жртвени народ, који се жртвује и кога жртвују, као што се Христос жртвовао и као што су Њега жртвовали. Као што се жртвовао Свети Јован Владимир, зетски краљ мученик. Као што се жртвовао Свети првомученик архиђакон Стефан, коме је овај храм посвећен. Као што се жртвовао великомученик косовски Лазар на Косову и као што се жртвовао вожд Карађорђе у Радовањском Лугу, и на његовој глави, и њему сличних у нашем роду, гради се и зида биће и судбина нашег народа. Као што су се у наше дане, и у претходне дане, жртвовали најбољи синови овога народа и приносили себе на жртву за добро и напредак, и за достојанство своје и свога народа, као што се и данас жртвују најбољи синови овога народа. Као што их изводе пред Пилате, изводе на судове, и суде им и пресуђују они који су гори од њих. А суде им они који су бескрајно гори од њих, као што су они који су били најгори судили Христу на Голготи. И као што су увијек судили безумници пророцима, часним људима, али тај њихов суд је био пролазан суд, а у имену Божијем је суд Божији и правда Божије. Тако је то било кроз вијекове, тако је то данас и тако ће то бити у будућа времена.

А ово свето мјесто је свједочанство тога да све што се жртвовало и што се жртвује на прави начин и приноси Богу и ближњима на дар, да је то неуништиво. Тако је и овај свети храм. Он је приношен и жртвован Господу. И ево видите, послије толико вијекова из његових темеља поново ниче храм. Тако бива и из храмова, тако бива и из домова, тако бива из породица, из братстава, тако бива из народа. На приносима, на жртви, на подвигу гради се људска судбина. И нека је зато благословен овај свети дан, ова света служба, ово свето сабрање на овом мјесту. И нека Бог даде одбору грађевинском и неимарима и градитељима овога храма да што прије, ако Бог да до идуће године на овај дан, да видимо златни крст на овоме светоме храму и да на њему зазвони звоно свето, да нас призива, да нас подсјећа да смо Божији, да смо вјечни, да смо непролазни. Да нијесмо црви и мрави, него смо боголика бића, за бесмртност створена.

Богу нашем, који нас је призвао у непролазно царство своје, нека је слава и част, и благосиљамо царство Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

 

Pin It on Pinterest

Share This