Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у храму Светог Стефана Дечанског на Паштровској гори, 25. јул 2011:

Сваке суботе у току године, драга браћо и сестре, ми се сјећамо свих оних који су за Христа пострадали. Сјећамо се светих мученика и пјевамо ону дивну пјесму, која гласи: ,,Као првине природе, Теби Творцу творевине, васељена Ти приноси, Господе, богоносне мученике. Њиховим молитвама у дубоком миру, Цркву Твоју, народ Твој, Богородицом сачувај, Многомилостиви.“ Дивна истина и велика истина да су првине творевине оно што је најљепше, најузвишеније, да је то оно што приносимо Богу на дар. Богу, од кога добијамо све што имамо и што јесмо, дужни смо да Му принесемо оно што је Његово, од Његовога, као што кажемо на Литургији, дужни смо да Му принесемо, на првом мјесту себе и своју душу и све оно што јесмо.

И одувијек је Црква Божија приносила Господу првине плодова. Када се плодови у јесени сабирају, првине, у древна времена када су приношене жртве, за вријеме пророка, у Старом завјету, приношене су првине, не само плодова, него и првине од стоке. Или су били то јагањци или је било нешто друго. Увијек су првјенци приношени Богу на дар. И није ни чудо јер је сам Бог првјенца Свог дао на дар, Сина Свога, Христа Бога нашега. Па смо и ми дужни да Му приносимо првине нашега ума, првине нашега срца, првине наше душе, првине наших плодова. И да Му приносимо оне најдивније плодове које је земља родила и које је земља изњедрила, а нема ничега љепшег, ничега узвишенијег, ничега Богу прикладнијег и Богу милијег и Богу сроднијег од светих богоносних мученика. Од оних који су на Христов начин, на христолики начин себе принијели Богу на жртву миомирну и који су принијели себе за живот свијета и за његово спасење и просвјећење, који су своју крв мученичку помјешали са Христовом крвљу. Мученици су најхристоликија створења овдје на земљи, по начину њиховог постојања, по начину њиховога живљења, по начину њиховога умирања и по начину њиховога васкрсавања, са васкрсавања са Христом Богом.

Зато, дакле, у седми дан, који је дан пуноће првога Божијег стварања, ми Богу приносимо те најљепше дарове, Његове свете мученике. Оне који су Њему угодили, који су Њему послужили. Постоје двије врсте мученика: постоје они који су крвљу својом запечатили своју вјерност Христу, а постоје они који су кроз сав свој живот мукотрпно, трудољубиво, подвижнички, страдално носили крст Христов. Ти се називају мученицима савјести. Ако су они мученици крви, ови су мученици савјести. Преподобни, богоносни оци наши били су мученици савјести.

Данас прослављамо једног таквог дивног мученика и свједока Христовог, Светога Онуфрија Египатскога. Чудесно је његово житије и његов живот. Прослављамо и великога и дивнога пустињака и подвижника светогорскога, Петра Атонскога, који је тајно Богу поживео, скривен од људских очију, али светиљка се не може сакрити која на гори стоји. Он је непрекидно вапио Богу да га не прослави пред људима, али га је Бог обасјао својим даровима посмртним, даровима његових моштију. Тако да је Петар Атонски скривен, поживевши у Гори атонској, постао челник и начелник великог подвига читавог сабора светогорских подвижника, богоугодника.

Послије њега долази Атанасије, који оснива велику лавру, а послије њега велики други оснивачи светогорских манастира, као што је био Георгије, који је дошао из Грузије, основавши Ивиронски манастир. Као што су били Антоније и други који су основали манастир Есфигмен, као што су били Свети оци наши Симеон и Сава, који су основали манастир Хиландар. И онда редом, само Господ знаде колико је оних који су попут Петра Атонскога освештали Гору атонску и који су се пели уз љествицу духовног узрастања, живећи христолико и христоподовно, угодивши Богу и поставши првине наших дарова и приноса, првине јестества творевине Божије, принијете Господу на дар.

Међу те дивне подвижнике и свједоке Христове, међу те велике угоднике Божије и великомученике, спада и Свети великомученик Стефан Дечански. Треба отићи у манастир Дечане, треба цјеливати његове свете мошти и треба цјеливати његову свету руку, па ће нам та рука посвједочити каквим је даром небеским Бог удостојио тога владара земаљскога, али који је постао и владар своје душе. Не само што је био владар народа, већ је загосподарио собом и принио себе живоме Господу на дар. Велики страдалник од младости своје. И очи су му вадили и Бог му је враћао очи дјејством чудотворним Светог оца нашег Николаја, а на крају је био мученички заглављен у Звечану. Зато га је Господ и прославио, зато и његове мошти данас миришу, зато ево и на другим мјестима, подалеко од манастира Дечана, почивају његове свете мошти. Подизани су храмови у славу Божију, част тог великомученика, краља српскога, Стефана Дечанскога.

Ево и овдје преци паштровски су подигли овај храм у његову част на Паштровској гори. И то је једно свједочанство коме је народ паштровски припадао и коме се Богу клањао, којим светињама је служио и које свеце је прослављао. Данас кад кажу да ови крајеви нијесу имали никакве везе са Србима, са краљевима, Немањићима, са владарима, са светитељима Божијим, са Црквом, са Пећком патријаршијом, ево живога и опипљивога свједока, спомена Светога Стефана Дечанскога на Паштровској гори. Временом храм се први урушио, али ево показује се да Паштровићи не заборављају своје коријење, своје поријекло, не заборављају своју душу. Па се, ево, обнављају храмови на Паштровској гори и храм и обитељ Светога Спиридона и храм Светога Димитрија, храм Светога Николаја и храм Светога Илије Пророка. И ево сад и овај храм, Светога Стефана Дечанскога, а не би се зачудио да у скорије вријеме буду обновљени још други храмови који су овдје били, као што је Светих првоврховних апостола Петра и Павла и на планини, на висини храм Преображења. Све су то свете тапије, света свједочанства вјерности овога народа Христу Господу и Његовим светитељима, вјерности вјери православној, изворној вјери.

Ови крајеви су претрпјели многа страдања кроз вијекове, али једно нијесу изгубили, и овај народ једно није изгубио: није изгубио свој образ и своју вјеру православну. И није се одрекао светосавља, свете Цркве Божије, Пећке патријаршије. Цркве светих Немањића, православне српске Цркве, никада се није одрекао. А није било лако, нарочито није било лако у млетачка времена. Памти се то и у књиге је записано, када су нарочито у XVII вијеку, па и касније, покушавали да превјере Паштровиће и друга племена бокељска. Међутим, остали су они вјерни. Нијесу се поунијатили, поштујући свакога чували су душу своју кроз вијекове, иако је било оних који су били у опасности да изгубе и вјеру и душу, почевши од Балше I. Али син његов, Балша II, се вратио Богу и Цркви православној, једној светој, саборној и апостолској Цркви. Па је и касније било великих искушења у XV вијеку, великих страдања, у вијеку рушења цркве свете, Пречисте Крајинске, у вијеку бјекства митрополита зетских преко Пречисте Крајинске, до Врањине, до Кома, до Обода, до Цетиња. ,,Што се не хће у ланце везат, што на праву вјеру не похули. То се збјежа у ове планине да гинемо и крв проливамо и јуначки аманет чувамо!“ Не кажем то ја, то каже најмудрија глава Црне Горе, Петар II Петровић-Његош и кроз те ријечи изражава сво биће и сву историју овога мјеста и овога краја.

Тако је то било, тако ће то бити у будућим вијековима без обзира на нова колебања наших власти, власти увијек и најчешће падају у искушење да се поклоне пред моћницима овога свијета и да се поклоне пред онима који дају новац. Догађа се да се продаје душа за чинију сочива. И у наше вријеме се то догађа. И ево, сада у наше вријеме, једно је добро, хоћемо у Европску унију. Али не знам колико је добро да се унијати Црна Гора, као што смо кренули тим путем. Па сад излази да је Црна Гора римска држава, да Црна Гора није православна земља. Дају се изјаве и са Ловћена, од првих људи у овој држави, да не постоји у Црној Гори Црква Светога Петра Цетињскога, да у Црној Гори не постоји Митрополија црногорска и приморска правно. Изјаве да смо ми у Цетињском манастиру, и данас овдје, да смо ми окупатори, да смо однекле другдје дошли. То је прича стара, препознајемо ту причу. Није она од јуче, која би хтјела да превјери Црну Гору, да промјени њен идентитет, њено биће, да промјени њену памет, њен језик, њену душу.

Међутим, освећујући данас овај храм Светога Стефана Дечанскога, ми тиме потврђујемо и посвједочујемо још једанпут ко смо и шта смо, којој Цркви и коме народу припадамо. Потврђујемо да ходимо путем својих предака, од Светога Јована Владимира, преко светородне лозе Немањића, преко Балшића, Црнојевића, Петровића. Њима припадамо, ми се њих не одричемо, ми смо свједоци њихове постојаности, њиховог предања, њихове вјере, носиоци њихових завјета. Били смо то кроз вијекове и данас смо ми то и бићемо то до краја свијета и вијека, поштујући све и сва, али душу своју чувајући. Богу дајући оно што је Божије, а цару оно што је царево, пара и поштовање. Али Богу припада и овај храм, припадамо и ми као храмови Божији. И народ овај православни Богу припада и као у прошла времена и сада приноси првине свога ума и душе своје и свога стваралаштва, свога обновитељскога духа. Првине својих свједока и својих мученика приноси, као миомирни принос, Богу на дар.

И нека је благословен Господ, и нека је благословен угодник Божији, великомученик Стефан Дечански. Нека су благословени и сви они који су се потрудили да у овој пустињи, гдје није било лако, није лако ни доћи до ове светиње, а камоли пренијети материјал и све оно што је пренијето и донето овдје, и обновити овај свети храм, на овако диван и чудесан начин. Ево већ, храм изнутра живописати са ликовима Пресвете Дјеве и светих Божијих угодника. Није то било лако, али је то велико свједочанство да је жив Господ Бог и да је жива душа овога народа. Свједочанство да су Паштровићи ондје гдје су били кроз вијекове: вјерни светињама својим и вјерни онима који су били прије њих вјерни Ономе који је вјеран нама, Христу Богу нашем. И још једном, благодарност Господу и благодарност свима који су се потрудили на било какав начин да ова светиња блиста и да засија поново својом љепотом првобитном и да буде још љепша него што је била. Нека би Бог дао да сваке године, поред празника Светог Стефана Дечанскога, и овај дан да буде дан у који ће се сабирати овдје народ Божији и служити ту службу Божију. Неће то бити увијек субота, али ће бити увијек овај датум данашњи. Да и то буде дан у који ће се прослављати Господ и честовати Његов угодник Свети Стефан Дечански и носити дарове Господу.

И у исто вријеме ће се спомињати у молитви сви који су живи, али и они на Паштровској гори кроз вијекове, да их Бог упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова. У њедрима Симеона Мироточивога и Светога Стефана Дечанскога, молитвама Преподобног Онуфрија и Петра и Светога великомученика Стефана Дечанскога. Амин, Боже дај!

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This