Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Патријаршијској капели у Београду, 24. јула 2009. године

Између многих дивних ријечи пророчких, апостолских, светоотачких које смо данас чули, изговорили и које смо пјевали, чули смо и оне пророчке ријечи које гласе: ,,Црквама, благословите Бога Господа са извора Израиљевих.“ Ријеч ,,црква“ има двоструко значење. На првом мјесту, црква значи храм у којем се сабирамо, означава грађевину која је грађена у славу имена Божијега, у спомен неког светог догађаја, неке свете личности, да би се у тој цркви, у том храму сабирали људи. Међутим, ,,црква“ има и друго значење, и једно и друго су повезани међу собом. Односи се на сабрање оних који се сабирају у име Господње и који у тим и таквим црквама, у тим и таквим храмовима и на сваком мјесту гдје се сабирају, прослављају и благосиљају име Божије и поклањају се јединоме, живоме и истинитоме Богу, просвјећујући се свјетлошћу богопознања и учећи се путу Господњем, правом, истинском путу.

Наша словенска ријеч, црква, потиче из јелинске ријечи ekklēsiа. Дошло је до промјене, као што често бива у језицима, па од те исте ријечи је дошла словенска ријеч ,,црква“, као што је од те исте ријечи јелинске дошла ријеч у скоро свим европским језицима, и у француском, и у енглеском, и у њемачком и у италијанском. Увијек је исти коријен те ријечи и увијек је исто значење те ријечи. Дакле, Црква као сабрање. Па када каже пророк: ,,У црквама благосиљајте Господа“. То значи: ,,У сабрањима својим, тамо гдје се сабирате у име Господње, благосиљајте Господа од извора Израиљевих“. А Господ је рекао: ,,Тамо гдје су двојица или тројица сабрани у име моје, онда сам и ја тамо“, на тим и таквим сабрањима, која су не било каква сабрања него су сабрања у име Божије, у име Христово, сабрања око светиње, сабрања у једнодушности, у једној истој вјери, у једном истом поклоњењу једном истоме, живоме Богу. Сабрања на начин како је то Бог заповједио, не на било какав начин. Само таква сабрања су она сабрања у којима се јавља Бог и у којима се благосиља име Господње. Дакле, истинска и права сабрања су само она која су у име Господње.

Безброј је сабрања људских на овој земљи, има свакаквих. И демонских сабрања, исто и људских, психолошкх сабрања, патолошких, и криминалистичких, и криминалци се сабирају, и разбојници се сабирају и убице се сабирају, али се не сабирају у име Господње. Не сабирају се да испуне вољу Господњу и зато та сабрања нијесу по Богу нити су од Бога, нијесу права. И као таква она не благосиљају Бога., клањају се или идолима или људским страстима или природним стихијама или демонским силама. Једина истинска сабрања су она сабрања у име Господње, на основама праве, истинске вјере. Ми данас помињемо Свету преподобну Ефимију. Она се други дан слави, велика подвижница вјере Христове и велика страдалница за име Христово.

Данас помињемо онај догађај из V вијека, када су се сабрали Свети оци на Четвртом васељенском сабору, да расправљају и решавају једно од најбитнијих питања у вјери хришћанској, питање личности Христове. јер су се појавили у то вријеме, као и у сва времена што се појављују, људи са лажним учењима. Међу њима, нажалост, и александријски патријарх Диоскор и Евтихије архимандрит, ученик цариградски, али њихово учење и знање није било по Богу и од Бога, него по људској мудрости. Они су порицали пуноћу личности Христове, тврдећи да у Христу Богочовјеку је само божанска природа, а не и људска природа. Такав Христос онда није прави, истински Христос, онда Богородица није родила Бога и човјека, и не би било истинско и право рођење Његово, нити би онда преко тога истинског и правог рођења било истинско и право спасење. Свети оци тога времена, Јувеналије, патријарх јерусалимски, Анатолије, патријарх цариградски, они су бранили праву вјеру.

И на крају, пошто нијесу могли да се споразумију, нијесу јеретици прихватали право, истинско учење, онда се сјетио неко од Светих отаца, па су правовјерни написали исповједање вјере, истинско и право, и ставили у руку мошти Свете Ефимије, а исто тако су и јеретици ставили своје исповједање у руку Свете Ефимије. И тако оставили, запечатили царским печатом и три дана и три ноћи Бога молили и постили. И онда су на крају отворили ћивот Свете Ефимије и нашли су у њеној десној руци стоји исповједање правовјерних, а оно друго исповједање под њеним ногама. Тиме је Света Ефимија показала која је права, истинска вјера. Дакле, она је била једна од живих свједока истинске и праве вјере, као што су свједоци истинске и праве вјере били двојица мученика, новомученика које прослављамо данас.

То је Свети мученик Никодим, одавде близу је био, из Албаније. Имао је дјецу, породицу, па или из страха или из интереса се потурчио и потурчио читаву своју породицу. То је било у првој половини XVIII вијека, није давно било. Једино један његов син се отргне и побјегне јер није хтио да прими ислам. Побјегао је у Свету Гору. И оде отац за њим, да га врати да би и њега потурчио. Међутим, Света Гора, својим благодатним дејством, је утицала на овог несрећног потурчењака те се он свим срцем покајао. И намјесто да враћа сина и да њега упропасти, он је сам остао једно вријеме у Светој Гори, покајао се. И касније се вратио у своје мјесто, вратио се да би крвљу својом, мученичком, опрао свој гријех.

Исто се догодило са малим Нектаријем, 1820. године. Дакле, он је савременик наших Пајсија и Авакума који су 1814. године мученички у Београду пострадали за Христа. Овај из Мале Азије, од осамнаест година, дијете, се потурчио и послије неког времена дође код своје мајке. О А она му каже: ,,Не познајем те, не знам ко си. Ја сам хришћанина родила, а не Турчина. Иди од мене!“ И то је тако дубоко потресло тога младића, да је и он отишао у Свету Гору, припремио се и послије се вратио у своје мјесто, у Малу Азију. Вратио се и тамо је мученички пострадао за Христа Господа, за праву вјеру. Јер благосиљао је и он, и Никодим, и Света Ефимија, и сви свети су у црквама на сабрањима, и у срцима, благосиљали Господа од извора Израиљевих. Тако су то радили пророци, апостоли и сви свети. Тако ради Црква Божија и данас благосиља Црква Божија и ми који смо чланови Цркве Божије, благосиљамо Господа Бога од извора Израиљевих.

Њему нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This