Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Горњем Острогу на празник Светог великомученика Прокопија, 21. јула 2019. године:

Сваке недјеље, па и свакога дана, прослављамо Христово Васкрсење, јер је Христово Васкрсење не само највећи празник, него је и најдубљи смисао свега постојећег. Већ је Петар II Ловћенски Тајновидац записао пишући у Лучи микрокозми о стварању свијета како је у дубинама божанске творевине Господ уградио искру Васкрсења. А Лучу микрокозму завршава са оном дивном и чудесном химном о Христовом Васкрсењу: ,,Васкрсењем смрт си поразио: Земља слави свога Спаситеља!’’

Зато и ми данас овдје сабрани, као и сви хришћани кроз вијекове кад су се сабирали, прослављамо и поклањамо се Христу васкрсломе. Самим тим прослављамо и благосиљамо Бога што нас је обдарио не сао овим земаљским, пролазним животом, него што нам је подарио и вјечни, непролазни живот. Вјечно и непролазно царство Оца, и Сина и Духа Светога. Подарио нам је да овај земаљски живот расте и да узраста у ону мјеру раста Христовога. Не само у мјеру раста природнога, коју доживљавамо овдје када смо на земљи, него мјеру раста Христа Васкрслога, а Његова је мјера је безмјерна мјера. То је мјера боговјечанског стања Сина, како је назива један од дивних православних подвижника, Григорије Симаит, који је био и учитељ бројних наших подвижника, па све овдје и до Црне Горе, а и широм Србије и словенских православних земаља. Богочовјечанско стање Сина, то је она мјера узраста човјека, људске природе у Богу. Ту мјеру је задобио Свети отац наш Василије, то богочовјечанско стање Сина и зато је био и остао живи свједок Христа васкрслога кроз вијекове.

Мајке рађају дјецу, једна роди једно, друга троје, она која је снажнија по деветоро или петнаесторо дјеце. А мајка Светога оца нашега Василија, Анастасија, родила је неколико дјеце и родила Светог Василија, међутим, преко њега и кроз њега она је постала мајка хиљаде, десетине хиљада дјеце. Свети отац Василије није имао земаљску дјецу, није се оженио, иако је вјероватно његова мајка то жељела, као што свака мајка жели, да од ње буде потомство. Међутим, Свети Василије није имао тјелесну дјецу, али ево има, колико је вас данас сабраних, духовне дјеце. И сви они који су се сабирали и сабирају се овдје кроз вијекове око Светог оца Василија, сви се сабирамо око њега и сви смо ми његова духовна дјеца. Од њега се учимо да и ми будемо свједоци Христа Бога живога и васкрслога.

Ја морам да кажем за себе и да вам исповједим. Моја мајка, прије него што сам се родио, дошла је овдје, преко планина пјешке, онда није било ни кола ни аутобуса. Преко планине је дошла да се поклони Светоме Василију и преноћила је ту и причестила се. И онда се, прије осамдесет и двије године, вратила у моје село, код Радовића. А много ју је волио мој ђед, који је имао сина јединца, а снаја му је родила петнаесторо дјеце, од којих је деветоро опстало и до данас има своје потомство. И онда је ђед рекао мајци, то ми је испричала у своје вријеме: ,,То што носиш под срцем, Милево, ако то буде мушко то ће бити мој поп”. Послије њеног повратка из Острога. То ми је испричала мајка када ме питала као студента у Београду: ,,Дијете, шта ћеш ти кад завршиш те твоје школе?”

A ja joj кажем, онда још нијесам био сигуран, али сам се предомишљао да будем калуђер, кажем: ,,Мајко, бићу калуђер.”

,,Нећеш, не дао Бог, калуђер!’’ И онда се сјетила да ми исприча како је ђед рекао кад је дошла из Острога да оно што носи под срцем да ће бити поп. Ја сам јој рекао: ,,Јесте мајко, али има двије врсте попова: има оних који се жене, има оних који се не жене.”

,,Богами, он је мислио на онога који се жени.” Као мајка.

И ево, прије педесет и једну годину, ја сам на Кефалонији, од Прокопија, на данашњи дан примио свештеномонашки чин. Прије педесет и једну годину. И ево га данас, опет сам се вратио код Светога Василија, као његово духовно чедо. Као што смо ми сви духовна чеда. Примивши и прије рођења благослов од Светога Василија, преко своје мајке. Велики Божији дар и за мене, као што је велики Божији дар и за све вас који сте се овдје сабрали као духовна дјеца Светога оца нашега Василија. Дивни светитељ Божији, дивни Божији угодник и свједок живога Бога, као што је свједок живога Бога и Свети великомученик Прокопије, кога данас прослављамо. Сви они који су, од апостослких времена, примили свету вјеру у Христа Господа и који су се крстили у име Оца, и Сина и Духа Светога, сви су они свједоци Христа Бога васкрслога.

Мученик значи у ствари свједок, mártys на грчком језику, то значи свједок. Такав је свједок и Свети великомученик Прокопије, такав је и Свети отац наш Василије, такви су свједоци сви они који су ходили Христовим путем кроз вијекове, до наших времена. Сви хришћани су свједоци Христа Господа, само има оних који заиста су Га посвједочили и свједоче Га не само својим дјелима, својим животом по Христу и по заповјестима Божијим, него су Га посвједочили и својом мученичком крвљу. Свети Василије је исповједник, био је ,,живи свједок савјести”, као што кажу Свети оци, Господа. Савјешћу својом, животом својим, трудом својим и молитвом својом загријавајао је стење острошке и ево до данас загријава. Такви су дивни свједоци сви Свети мученици, који су Га посвједочили и крвљу својом мученичком. Међу њима и Свети великомученик Прокопије, данашњи. Дакле живи свједоци су хришћани кроз вијекове. Црква Христова је непобједива, не по моћи нашој људској и оних који њој прилазе, него по моћи живога Господа, који нам даје снагу и моћ.

Ево чули смо Свето јеванђеље, у земљи гадаринској, она двојица бјесомучника од којих су сви бјежали. Када је дошао Господ и када је демонска сила осјетила Његово присуство, онда је завапила из двојице бјесомучника: ,,Што си дошао прије времена, Сине Божији, да нас мучиш?”

,,Колико вас је?”

,,Легион”- одговара – ,,Безброј нас има.” Зато су ти мученици пострадали. И онда су тражили, јер и демонска сила хоће друштво и заједницу: ,,Ако нас већ изгониш, онда нас пошаљи у свињу.”

И тако се крдо свиња погрузило у језеро. Силом Христовом демонска сила је ушла у свиње. И од тада, ево до данас, сила Божија изгони демонску силу. Нарочито преко светих свједока Својих, међу којима је и Свети Василије Острошки. Колико је демонске сило овдје изагнато, на овом мјесту, силом Божијом преко Светога оца нашега Василија.

А сваки гријех и огреховљеност људска, то је плод демонске силе. И зато се сабирамо, да се исцјелимо од грехова својих, да би онда и демонска сила, која нас угрожава, напустила нас и да би и ми постали истински и прави свједоци Христови, и по вјери у живога Бога, по Светој тајни крштења у име Оца, и Сина и Светога духа, Бога љубави, и по нашем животу, сагласном са Светим јеванђељем. Имају они који су свједоци Христови савјешћу, мученичком крвљу, а ево, као што видите, и демонска сила Га посвједочује из крда свиња. Има свињска психологија, која често завлада људима. Свињске страсти, оне загосподаре људима, и бојим се да у ово наше вријеме, та свињска заједница, та свињска психологија, она се усељава у људску савјест и у ово наше вријеме, можда више него икада у прошлости. Али с друге стране и у ово наше вријеме има дивних и чудесних свједока, хришћана који свједоче Христа Бога својим животом, а има и оних који Га свједоче својом мученичком крвљу. И код нас и широм свијета.

Ми смо ових дана прославили царске мученике, цара Николаја II и царицу Александру, Татјану и Олгу, Марију, Анастасију, Алексеја, царскога насљедника, који су заклани као јагањци у Јекатеринбургу, прије стотину година. А у њихово вријеме колико је других епископа и свештеника, монаха, монахиња и вјерника, младића, дјевојака и дјеце, заклано од безбожника! Од оних у које се била уселила свињска психологија, па су прогласили себе за богове и господаре, одричући се живога, истинитога Бога. Колико је њих који су мученички пострадали широм бескрајне Русије, колико је оних који су код нас пострадали. Да поменемо овдје посебно Митрополита Јоаникија црногорскога и приморскога, који је са преко сто двадесет најбољих свештеника наше Митрополије убијен од братске руке.

И ова острошка светиња је заливена братском крвљу. Овдје је њих двадесет и осам, 1943. године, ено их сахрањених и насликаних у црквици Светога новомученика Станка, убијени су од братске руке. Они који су били чувари ћивота Светога Василија, на челу са Блажом Ђукановићем и са Бајом Станишићем, које су прогласили и данас проглашавају безбожници за издајнике. Њих који су остали вјерни ћивоту Светога Василија и који су својим страдањем и својим, овдје убиством у Острогу, мученички пострадали. Чак су наредили послије рата безбожници наши, братоубице, да се и њихове кости избаце. Овдје су били сахрањени, у овој башти, па су наредили да их избаце одавде преко оне стијене, која се види одавде.

Срећом, у то вријеме је био Шпиро искушеник, Далматинац, који је дошао овдје и био ђак острошки, који је касније био игуман манастира Острога, који ми је испричао два мјесеца прије свога упокојења, повео ме овдје послије Литургије да ми покаже шта се догодило. Када су избацили кости Баја Станишића, отишао је, по благослову тадашњег игумана, да их сакупи и да их врати у овај гроб овдје монашки који се налази, и показао ми је лобању Баје Станишића. И благодарећи томе његовом свједочанству, ми смо послије када смо подигли цркву новомученика Станка сакупили кости свих оних доле, који су били у заједничку гробницу бачени, гробницу која је била претворена послије рата у клозет! Можете да замислите какво је безумље оних којима завлада свињска психологија, као што је завладала оним свињама у гадаринској земљи. Страшно!

И сада потомци тих богоубица и братоубица, који су крвљу залили и ову острошку светињу, они сад хоће да одузимају храмове и светиње. Сматрају да су то њихове, њихове државе такозване светиње. Хоће да одузимају те светиње. Хоће да стварају своју цркву, коју називају ,,аутокефалном”, заборављајући да је Црква прије свега Божија, Христова Црква. Да само они који се Богу живоме клањају, Њиме се крштавају и Њиме живе, да само ти припадају Цркви Божијој. А то су сви поклоници ове светиње били и који су до дан-данас, и не само овдје, него широм свијета. Црква је прије свега Христова, Божија Црква. Црква светих Божијих људи, Црква светих свједока. И по савјести, и по вјери и по крви свједока Христових. То је Црква Христова, раширена данас широм васељене. А не земља и земаљске вриједности, пролазне земаљске вриједности и пролазни земаљски живот.

Зато ја се Богу молим и сви да се Богу помолимо да Господ врати разум и да поврати мудрост онима који су је изгубили, мудрост и разум онима који су обољели од свињске психологије, и у Европи и шире. Ево, обољевају поново код нас од те свињске психологије. Да их Господ исцјели и да их врати Цркви Божијој, да их врати Христу Богу, да их врати да и они буду живи свједоци живога Бога и чланови те Цркве Божије, којој ,,ни врата пакла не могу одољети нити је надвладати”, по ријечима Христовим. Ево и данас раширена је Црква Христова широм васељене, никада толико није била раширена. И онда они који су прогонили, убијали у Русији, пет милиона Руса православних је избјегло из Русије. Стизали су и овдје до нас и широм свијета, и сад су они постали сјеме Цркве православне широм свијета, на свих пет континената.

Као што су то и наши, међу које убрајамо и Мардарија Ускоковића, одавде из Љешанске нахије, који је један од дивних свједока Цркве Божије из овог нашег краја, који данас свједоче Господа и широм Америке. А и Севастијан, који је такође одавде из Боке поријеклом. Севастијан, дивни свједок, просвјетитељ Америке, не само наш просвјетитељ, као што су сви Божији људи просвјетитељи свих народа земаљских. И зато се Јеванђеље данас проповједа на свим земаљским језицима, и на кинеском, и на јапанском, и на енглеском, и на француском. Ево, овдје смо сад ових дана имали госте, по тридесетак Француза, који су примили православље преко Свете горе, преко старца Емилијана који се упокојио. Један дивни светогорски свједок и монах. И преко оца Плакиде, Француза, католичког свештеника који је примио православље, благодарећи сусрету са оцем Јустином нашим, дивним свједоком Христовим из Ћелија, и са оцем Илијом, који је био овдје заједно са игуманијом тога манастира из Француске, били су овдје гости, на Цетињу.

Црква Христова је непобједива, неуништива! Никакве силе ни земаљске ни демонске ни људске не могу Цркву Божију побједити, јер у њој је снага Духа Живога, Вјечнога. Она има безброј свједока и на небу и на земљи. Црква Христова, која је богочовјечанско тијело, заједница неуништива! Црква Божија, која призива све људе. Не да остану као мрави, као црви и само да се коте овдје на земљи, него да узрастају у мјеру раста и силе Христове и да задобијају то савршенство које је Христос подарио и открио нама људима, родивши се од Пресвете Дјеве, примивши нашу људску природу и вазнесавши нашу људску природу са десне стране Бога Оца, а кроз њу и све нас призвавши на то растање у безмјерну мјеру раста Христовога. У безмјерно, вјечно, непролазно људско достојанство и људски напредак.

Дај Боже, силом Христа Васкрслога, да и ми будемо истински и прави свједоци Христа Бога нашега, учећи се од нашега духовнога оца Светога Василија Острошкога, Светога великомученика Прокопија, којег данас прослављамо, и свих светих. Молитвама њиховим, Пресвета Тројица да нас испуни својом вјечном љубављу, да љубимо Бога свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом и да љубимо једни друге, као што је Христо нас заволео Својом божанском љубављу. Амин, Боже дај!

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This